На домаку мора

Али једнога вечера заиста стиже наређење да сутра будемо спремни за покрет. Запалисмо ујутру сламу и побацасмо сувишне ствари. Нашто ће нам, када нас у Сан Ђованију „чекају читава брда од хлеба“… Раздрагани смо, јер верујемо да смо пред новим животом. Иако малаксали, људи напрежу последњу снагу, па се чак смеју и шале.
Дугачка колона развукла се млитаво по неком разривеном путу, као да су по њему хаубице „штеповале“. Коњи све чешће падају. Војници претоварују ствари на друге коње. Целом дужином пута леже надувене и оглодане лешине коња.
Арнаути стоје у групама поред пута и злурадо нас посматрају. Као хијене, чекају они подмукло свој плен. Само када наиђе пешадија са пушкама узмичу кришом и, чучећи на неком брегу, посматрају изнурену војску. Иако су торбе у војника празне, као и њихови стомаци, знају Арнаути да се са измученим и острвљеним пешацима ни шала не збива, а још мање замеће кавга.
Стигосмо најзад у Љеш, пред којим се налази Сан Ђовани. Али не кретосмо ка мору, већ лево, опет у неки крш, и наредише да ту разапнемо шаторе. Људе је обузело напрегнуто стање ишчекивања. Очекујемо покрет на бродове, очекујемо хлеб… Али проносе се поражавајуће вести: Аустријанци су потопили транспорт са храном. Овде ће се укрцати само жене, деца, болесници и државна благајна, а ми ћемо морати још и даље, ка Драчу.
А пред нама су беспуће и глад…
Командант ме зовну.
– Чуо сам да у пристаништу има мало резерве брашна. Ево ти писмо за команданта пристаништа. Поведи војнике и три товарна коња. Идите одмах и јавите му се.
Са једне узвишице угледасмо море… нашу наду, наш спас.
Мирна и надмена, плавкасто беласаста пучина пустила се унедоглед, са небом се спојила. Нешто необично, бескрајно, величанствено мирно, као притајено, помало подмукло, отегло се пред нашим очима. Навикнути на брда и урвине, намучени од крша и камена, гледали смо изненађени у недогледну равну површину.
А море је шумело. Повремено би налетели на обалу пенушави кратки таласи, као да се море надима. Онда се притаји. Прелива се у безброј зеленкасто светлуцавих искрица, треперавих и дрхтавих да изгледа као да се покреће и онај тајанствени свет мора прикован за хридине и потопљене стене.
– Ала, мајко моја! – вели задивљен Груја.
Са нама стоје и неки пешаци.
– Кажу, господин потпоручник, да је слано? – пита један.
Ја потврдих.
Један се осуља низа стене, и захвати шаком воду.
– Пих… као пресолац! Он испљува воду.
– Ама ти не би био „репоња“ кад не би свашта лизнуо! – смеје му се Груја.
– Вала, поднаредниче, свакојаке сам „манџе“ за време рата пио и јео, па ка велим, да пробам и морску воду.
Тако све поред обале, и стигосмо у Сан Ђовани… Једна зграда само и неколико барака. Остало крш и камен.
Из зграде изиђе журно један виши официр.
– Поручниче – дозва једнога коњичког официра – идите и саопштите оном капетану да се сместа удаљи. Није сада време да ми он прави „корзо“ овде.
Окретох се и видех једнога гардијскога официра, који је шетао поред мора са једном дамом.
– Бре, кад он најури онога гардисту како ли ће тек викнути кад угледа нас санкилоте – шапуће ми један пешадијски потпоручник.
Напротив, дочека нас он врло љубазно. И рукова се са нама. И још нареди да нам се одмах из магацина изда по два џака брашна.
Пођосмо у магацин, управо у бараку. Сада се испрси магационер, један стари капетан.
– Ја!… Брашно!… Као да га ја правим овде. Ово мало што има резервисано је… – Ипак извади кључ и откључа катанац.
Уто се зачу труба на кршу. Цео свет поче да бежи као обезглављен. И наш магационер. Остадосмо сами. Чујемо где вичу: аероплан, аероплан!
Рекох војницима да вежу коње и нека беже уз онај крш. А ја потрчах у правцу куда побеже магационер. Угледах заклон и са осталима скочих у рупу… У нашој близини проломише се експлозије. Учини нам се као да чујемо јаукање, неку вику… Још једна експлозија, али мало подаље… Аероплан одлете.
Пошао сам одмах да нађем војнике. Али нигде их не беше, па ни коња њихових. Мој коњ је само стајао везан… Сиђох до пута, и тада угледах у даљини како се на коњима беласају џакови брашна.
– Кад настаде она гужва – прича поднаредник Груја – ми утрчасмо у магацин. Бомбе почеше да пуцкетају, а Џамић вели: „Добро би било да се сада снабдемо.“ Када оно пуче последња бомба, ми узедосмо и шести џак…
– Требало је да поведемо још неколико коња – вели редов Џамић.
– Ех, да смо знали да ће нас оваква срећа послужити – узвраћа Груја.
Целога пута нас запиткују где смо добили брашно, ко даје, има ли доста и сви журно одлазе у Сан Ђовани. Брашно је делио војницима поручник Лука.
На свакога официра и војника дошло је по две шаке брашна. Људи су били задовољни.
Добили смо и конзерве. Неко ситно сецкано месо, по укусу слично свежој шунки. Али војници му одмах нађоше ману. „Магареће месо“ – веле. Ипак су празне кутије летеле свуда наоколо.