Требало је изићи из ове њиве на сеоски пут, али је пролаз био рђав, те смо чекали да возови излазе појединачно. За то време приђе нам један старац, обрастао у браду и погурен, као да је уклет.
– Помаже бог! – и старац се заустави да предахне.
– Откуд ти, стари, овде? – запита га поднаредник Траило.
– Лутам тако не би ли погинуо. Па ме ни душман неће… Него кажи ти мени једно… Има ли правде?
– Има, чико.
– Добро… а има ли закона?
– Има…
– А има ли Бога?
– Сигурно да има…
– Е, лепо… Синови и унуци одоше ми на војну, да вас Бог поживи! – и старац се дохвати за капу. – Шваба ми опљачка кућу и све однесе… А ви, христијани, дођосте и погазисте ми ову њиву… Па ко ће то да плати?… А?
Војници се сакупили и слушају.
– Шваба ће да плати, чико – упаде неко од војника.
– Шваба, је л? – стари накриви главу на страну одакле допре глас. – Шваба је платио и заплатио, пси му коске разнели… А ти Милане Добрићу, липши сада над порушеном кућом, овако стар и јадан.
Логика није догма, и свако доба има своје разлоге. Ту се родио, преко деведесет година живи и примио је аманет од својих да чува кућу и ову њиву. То је једина његова дужност.
Наредник Милутин, иначе учитељ, приђе старцу и додирну га по рамену:
– Чико, све ће ти се платити. Иди код оне господе горе н нека ти они даду написмено.
Дошао је ред и на нас. Коњи су се морали залетати да би извукли возове уз једну кратку, али тешку узбрдицу. На врху смо се сачекивали. А када беше извучена и последња кара, случајно се окретох и, међу погаженим и посеченим кукурузима оне њиве, угледах старца како оста сам, као неки иструлели пањ столетнога храста.
Замакосмо преко врха и пођосмо падином, ка реци. Покрај пута била је колиба и пред њом је лежао мртав дечак. Заклали га. Глава му забачена уназад и широк отвор зјапи из гркљана. Детиње руке биле су крваве и згрчене.
Војници застају ужаснути… Потом љутито машу главом и осветнички стежу песнице.
– Их, их, ама ни једнога живога не треба оставити! – говорили су међу собом.
Силазили смо лагано провлачећи се уским путем, оивиченим павити и купином. Чело батерије нагло застаде, те возари најахаше. Посматрајући са висине коња, видело се како војници нешто склањају с пута. Један послужилац првога топа беше заостао и брисао руке о траву. На моје питање шта ради, рече да су склонили једног нашег мртвог војника, и показа ми руком иза врзине. Војници се провлаче да виде, не би ли га познали. До пре пола часа био је жив, а сада сви газимо по његовој крви, као да је то обична бара.
Однекуд се чуло запомагање. Јаукао је рањеник, кога су четири пешака носила у шаторском крилу. По путу се видео крвав траг. Сретосмо и групу рањеника. Били су рањени ко у главу ко у руку. Ставили им привремене завоје, који су већ почели да крваве. Убледели и паћеничка изгледа, застали су са стране пута да пропусте батерију. Војници нашли своје познанике и у пролазу чух једнога рањеника где вели:
– Вала, ако се ко од оних врати Фрањи, нека се пофали…
Из кукуруза износе мртвога војника. Руке леша још су млитаве, глава забачена уназад, а око усана свеже маснице крви.
– Куда га носите? – запита неко.
– Наредили ни да их сакупимо и да скинемо државску спрему! – и, као врећу, спустише леш да се одморе.
Иако се смрт кесери готово иза сваког жбуна има ипак нечег језивог у равнодушном изразу ових људи… Или су се можда навикли на помисао да то исто и њих може снаћи, па је утрнуо сваки осећај саучешћа и самилости.
Сунце зађе за облачак и кратка сенка прелете преко разбојишта. Онда се залепи за супротан брег искривљена, раскречена, као ужаснута прилика, и замаче некуд иза врха.
Опет застадосмо, јер се испречили неки коњовоци који спроводе пешачку муницију. Виче командир да се склоне, и грешне коморџије притисле коњиће из све снаге уз врзину, да их не закаче топови. Ипак се један коњ обурва и паде међу запрегу, одакле га једва извукоше.
– Ја славу му, колишни је, а налеће као да је побеснео! – вели поднаредник Живојин узјахујући свога коња.
Журили смо сада да стигнемо остале. Наиђосмо на пољану, где се пут расипа у много излоканих стазица. Са ове пољане се силази право у реку, а с оне стране су били њихови ровови. А ову чистину је требало претрчати и пробити се слабим грудима кроз читав рој челичних зрна… Сетих се баш тада како су, за време овога јуриша, људи спокојно седели у далекој позадини, ћаскали пред кафанама, док су овде молећиво погледали у небо, дрхтали, стрепели, затим голим грудима налетали на бајонете и умирали… Изгледа као да су се мртви ослободили мука. Али је мучно посматрати онога јадника кога је зрно ударило у главу, па му позади вири парче мозга. Лежи једним образом приљубљен за земљу, једно око му полуотворено и влажно. Још дише и несвесно помера руку.
– Зашто га не склоните? – запита потпоручник Александар.
Један од војника мрзовољно климну главом, па, вадећи пикавац из уста, махну руком:
– Нека бар на миру умре…
Колико ли њих лежи још по јаругама и њивама. И изненада ми паде на памет, шта ли је било са оном патролом. Мучила ме је стрепња да не наиђем на кога од њих, јер су ми њихови ликови остали у свести, те су ми били блиски. Али мучно је загледати, јер су сви мртви имали подједнако мученички израз, те су наличили један на другога.
Прегазисмо реку. У рововима су лежале плаве блузе на гомилама. Било их је са поломљеним ногама и откинутим главама. Осећао се задах свеже крви и тешка успарина дизала се из влажне земље. Неко је јечао међу гомилом лешева и наши војници извукоше рањеника са пребијеном ногом, да се видела гола кост зглавка. Са измученог лица су капале сузе и рањеник је склапао руке, молећи за милост. Иако је до малопре пуцао, људи су га сажаљиво посматрали и подвезивали ногу да задрже крв.
Причекасмо да се затрпају ровови, да бисмо могли прећи. Радили су журно заробљеници, јер су их они и копали. За то време пешаци претресају телећаке заробљеника и ваде дуван, кафу, шећер, и трпају све у своје торбе. А по разбојишту се размилели и Јанкуљ, и Вучко, и Танасије… Чак и Крста возар запалио неку лулу и цима густе димове. Али му се нешто не свиђа, загледа мрзовољно лулу, па је са неким презирањем баци у реку.
За нама наиђе још један пешачки пук и официри с тешком муком задржавају војнике да се не разиђу по рововима. Понеки су се ипак искрадали, и после се хвалили новим цокулама. То им је било као неко предовољство, те им се у оваквим тренуцима много штошта гледало кроз прсте… Сви су ти испади били исувише незнатни према ономе што они жртвују. А после, нису већ два дана примили храну.
Када смо кренули, војници су плен братски делили међу собом. На Танасију нове цокуле, а на леђима жути телећак, где је сместио телефон. Онако шепав и мали, задимио лулу, ставио руке у џепове срозаних чакшира, прси се и захтева да му се чак и рудни возари склањају с пута. А Јанкуљ нашао неки будилник, па се војници сакупили и загледају;
– Где га нађе? – пита га потпоручник Александар, чудећи се.
