– Господин потпоручник, овај, ја приђо једноме да видим како му је…
– Је ли био жив?
– Јок, господин потпоручник, лежао је потрбушке, овако… Пипну га ја, а он ладан. Теке наједном чу, како нешто „цука“. Ја загледну боље да се уверим да не забушава, па га довати за телећак…
– Е, оца ти твога, право за телећак! – смеје се потпоручник.
– Па мислио човек да му је ту срце! – каже поднаредник Живојин.
– Господин потпоручник, богами, ту је „цукало“. Ја завучем руку, теке нешто тврдо. Извадим… оно сат.
Загледа и Александар часовник, и вели да је из неке наше радње. Сигурно га је и тај дигао у пролазу, док није доспео у руке Јанкуљу.
Пуче пушка у близини, још једна, затим све брже, онда се расу брза паљба негде испред батерије, а и позади… Застали смо збуњени и преплашени. Артиљерија у теснацу, опкољена са свију страна, представља гомилу гвожђурије. Командир нареди да послуга буде на својим местима. Напред је била велика узбрдица, а позади се пуцало. Тако притешњени зверали смо унезверено, очекујући да се деси нешто најстрашније… Али пуцњи наједном престадоше и зачусмо како хучи мотор аероплана. Сетисмо се да су њега гађали наши пешаци.
– Богами! – ману главом Траило.
– Ја сам био готов да окренем низа страну са све топ, макар и главачки – вели Милојко, предњи возар.
– А Петар откачио лафет, па ми каже, спреми да темпираш на картеч! – прича Станко темпирач.
Углавном, сваки је мислио на свој посао. Сви су поштено признавали да им није било пријатно. Само се Таса телефониста хвалио код послуге другога топа како њему није ништа било, и како не треба да се плаше кад је он међу њима. Танасије се провуче између точкова и седе на лафет.
– Марш, животињо једна – викну Живојин поднаредник – зар сада на узбрдицу нађе да седнеш?
– Па клецају му колена, поднаредниче! – смеју се војници Танасију.
Када и последњи воз беше извучен на плато, командир нареди да се стане, док пешадија не избије на одређену коту.
Гледајући са ове висине, ћувици штрче према хоризонту као врхови таласа узбуркане воде. Планине су биле неме… Понегде се само види наш пешак како избија на чистину, и креће се слободно као да корача по својој њиви… Аустријанци су бежали у паничноме страху, да их ни пушка није могла стићи.
Војници, већ малаксали од несанице и замора, поседали поред топова, чупкају и гризу траву. Да ли од досаде или глади?… Комора нас није стигла. Али ипак, нико се не жали.
Стижу и предњи делови главнине пешадије.
– Куда, друже?… Где си запео? – запита у шали командир једнога пешака.
– У Босну, господине капетане.
– А где ти је пасош?
– Еве! – и показа пушку.
За њима пођосмо и ми. Али сада је велика низбрдица, те се суљају возови, иако су укочени. Командир нареди да се предњи и средњи коњи испрегну, а војници конопцима да вежу топове и вуку уназад. Сиђосмо једва тако у један поток. Ту напојисмо коње. Онда опет узбрдо, док не стигосмо у једно село, чини ми се рекоше да се зове Сикот.
Дуго смо ту чекали. Када смо кренули, сунце се већ клонило заходу, а хладњикав поветарац је пиркао.
– Бре, па велика ни земља – чуди се Милош, средњи возар. – Ја све мишља, ете ту смо, на граници. Кад се оно отегло много!
Онда рачунају војници колико смо маршовали ми, а колико би требало Аустријанцима да до ђу до Тимока.
– Они се, бре, скршише на ово брдашце, а штагар планина ми прејахасмо док дођосмо довде.
– Како!… Истопили би се до Честобродице, ка снег.
Тако мисле војници, док им црева крче од глади. А ипак, целе ноћи гурали су топове. Ишли смо кроз неку шуму, силазили, пели се, и тако до зоре, када застадосмо на неком камењару. Више се није могло даље. Људи су већ без снаге и даха и, како стадосмо, где се ко затекао, легао је и заспао мртвим сном.
Сунце је излазило када ме је неко повукао. По навици сам скочио, али нисам био свестан својих поступака, нити сам знао где се налазим. Затим смо вукли војнике, који су се тромо дизали, гледали несвесно, наслањали се на штит топа и спавали у стојећем положају. На лицима људи су се још дуго оцртавали отисци камења, или некога бусена а очи им биле црвене и очни капци надувени.
Возари су утрошили и последњу резерву зоби, а за људе није било ничега. Већ је трећи дан како не примају храну, а шљивара у близини нигде не беше. Коњи су вруштали зоб, а људима је вода ударала на уста гледајући како коњи халапљиво једу.
У даљини се повремено чују пушке. Нагађамо где смо отприлике сада. Ноћас смо ишли све неким пречицама и стазама и нико није уочио важнији објект помоћу кога бисмо се оријентисали на карти.
Чудимо се ко ли нас је то водио ноћас и како се тај снашао по овој мрачној ноћи.
Наиђе командант дивизиона и приђе командиру.
– Наредите да се војници прикупе. Нека код коња остане само по један возар.
– Батерија мирно!… Поздрав надесно!… Господине потпуковниче, стање батерије ратно…
Командант дојаха према средини строја и поздрави:
– Помози бог, војници!
– Бог ти помогô!
Чуло се само трупарање копита његовог коња о каменито тле, те командант затеже дизгине. Кљусина диже главу, фркну на нос, забаци уши уназад и умири се.
– Војници!… Видели сте како је непријатељ покушао да оскврнави нашу земљу. У победоносном ходу, царска војска убијала је жене, старце и нејаку децу. Али кад је закорачила дубље у нашу земљу и наишла на мушку снагу и ваше снажне мишице, избачена је на ђубре, где има да се распадне. У аманет нам је оставила ћесарска војска своје мртве, своје топове и осталу спрему.
Војници!… Ми нисмо још казали своју последњу реч. Биће дана и мегдана, када ћете показати своју пуну вредност, да ће и поколења са дивљењем указивати на ваше јуначке подвиге.
Заслуга је ваша велика. Али је исто тако значајна улога и оних који су нас водили. И у овим великим данима, на овом светом месту, на домаку погледа и слуха непријатељевог, узвикнимо сложно, једногласно, да наш глас одјекне преко брда и долина босанских, да живи наш Врховни командант!
– Живео, живео, живео!
– Капетане – окрете се командант командиру – окрените батерију налево-круг и крените у правцу Јастрепца, где ћете ући у састав дивизиона.
Маршовала је батерија лагано, без журбе, док се у даљини, преко Дрине, видела растројена, растурена и десеткована војска аустријска. Ваљда из страха да нас не наљуте, гледали су нас запрепашћено и немо, док је Танасије, заваљен на предњак топа, певао на сав глас:
Аој Босно, сиротице клета…
Било је то осмога августа хиљаду девет стотина четрнаесте године…
