Изгледа ми да је помисао на жене олакшавала све тегобе овога марша. Били смо доста далеко од ратишта и главних саобраћајних центара, где би се још и могло шта чути о рату. Понеки пут смо имали утисак као да учествујемо на неком маневру. Трубе су на маршу свирале, служба се обављала по мирнодопским правилима. Дисциплина је увек одржавана као у касарни и… још се није имало осећање рата. Људи су прегорели оне прве утиске растанка. Већ навикнути на овај нови живот, почели су да сређују утиске. У почетку је и сећање на жене и породицу било као нека болна рана, а потом као чежњива и слатка мисао. Само, још једино Петар нишанџија није могао да преболи. Држећи се за штит топа, ишао је тако, блудећи погледом негде у даљину, И мислио на жену и своје село. А увече, када заврше послове, легао би Петар на сламу, подметао руке испод главе и ћутао. Волео је самоћу. Остали војници сакупљали су се у мале групе и причали доживљаје из свога села. Причало се тада отворено, говорило о интимним породичним односима, као да се ти људи никада више неће вратити својим женама. Неожењени би гутали речи и зажагреним очима посматрали обично Јанкуља. Прича он, да су га родитељи оженили још у петнаестој години, у осамнаестој остао је већ удовац. „Бећарисао“ је до двадесете, тада га други пут оженили и до двадесет четврте године имао је Јанкуљ петоро деце од двеју жена. Важио је зато као најискуснији, и преко тих женских питања наметнуо се као неки ауторитет и у осталим пословима, и војници, нарочито они неожењени, слушали су га.
Али имало је дана кад им није било до причања. Нарочито кад по доласку у бивак треба чистити оруђа од прашине, или када однекуда из даљине треба на леђима носити сламу за простирку људи и стоке. Или када командир врши преглед коња… Е, то је било најболније питање свих батерија. Командир је највише страховао за коње. На сваком застанку је опомињао војнике да коњима бришу марамом очи и груди од прашине и зноја, да им се груди од дугог тегљења не би израњавиле.
– Први је услов готовости за борбу једне батерије да су коњи здрави. Ако су они неспособни за вучу, неупотребљиви су топови и оне гранате. Људи су мртви – Говорио је командир често војницима.
Иако су војници поступали по његовом наређењу, ипак, после неколико дана марша, примећено је како су груди неких коња рањаве. Било је немогуће упућивати коње у болницу, а тешко их је лечити на маршу. И командир се наљутио. Неко је морао бити крив. По доласку у бивак наредио је да се удари по пет батина сваком возару чији су коњи рањави.
Потпоручник Александар покушао је да ублажи заповест доказујући да су седла и камути нови. А то још више наљути командира.
– Није тако, господине потпоручниче! Посматрам их ја одавно како су се на седлима скљусили као баке неке. Уосталом, то је било ваше да приметите, а не моје. Изгледа ми да ја у овој батерији треба да сам и каплар, и водник, и командир. На извршење!
Потпоручник Александар је отпоздравио и покуњене главе удаљио се. Наредио је онда трубачу да свира збор. Онако натмурен, са набијеном капом на очи и забаченим рукама позади, стајао је непомичан, док су војници журно прилазили у строј… Наједном као да се прену. Заврте главом, мљасну устима као да неком нешто псује, и заурла из баса:
– Мечке једне!… Хоћете ја да вам чувам коње!… Поднаредниче, удари свакоме по пет батина.
И грчила су се тела, стискали зуби, али ћутећи отрпеше возари по пет удараца. Мало погурени, враћали су се у строј, гледајући тупо преда се. Остали су застрашено посматрали сцену.
А сутрадан, на маршу, возари су на сваком застанку брисали очи и груди у коња. Танасије Првуловић, телефониста, који је сам извукао више батина него сви скупа војници у батерији, задовољан што су га мимоишле батине овога пута, посматра Крсту возара како брише коње и вели му шеретски:
– Хе, Крста, батине су из раја изишле…
