На ивици живота

Коњ уздигао главу, исколачио очи, очајно се бори, али се примаче обали. Нагази на чврсту земљу, те журно истрча.
Сад је војник опет пренео један крај конопца. Да се не би много задржавали, војници су везивали по четири коња. Напред је био најјачи. Њему је за реп везиван други и тако редом. После су се војници сврстали с једне и друге стране, па су размахивали штаповима, док су они на другој страни затезали конопац. Први коњ је повлачио остале. Неки су се превртали поребарке. Али челном коњу је била глава увек изнад воде и он је, уз припомоћ војника са обале, извлачио остале.
Потом су везивали по десет. Сада је вукло преко четрдесет људи на смену. Једном приликом одвезаше се она два последња и вода их онако везане однесе.
– Ама, ја ћу једнога од вас да вежем оном последњем за реп, и други пут ћете пазити како везујете – љути се командир батерије.
За непуна два часа превучени су тако сви коњи, и онда кретосмо даље.
Покрај пута виђамо свеже хумке. На једној је само писало: „Српски војник, умро за отаџбину“.
– Из дана у дан топимо се – проговори потпоручник Драгиша. – Чуо сам данас да дивизија броји свега две хиљаде сто тридесет и шест људи. А на дан мобилизације, пре годину и по дана, било нас је двадесет и осам хиљада…
Људи иду туробни и ћутљиви. Главе су им клонуле од умора и сваки гледа преда се. А и о чему би разговарали… Прошлост њихова остала је са оним лешинама, садашњост је очајна, а будућност неизвесна…
Осећамо већ топли дах. Одмичемо све више југу и ваздух је топлији. Видимо и зелене ливаде, иако је још јануар месец.
На једном преноћишту затекосмо италијанске војнике. Наши се команданти нешто ужурбано договарају и преговарају са италијанским официрима. Најзад се пронесе глас, како ће нас Италијани спроводити даље.
Па, мајку му, овакви какви смо, у стању смо да их сатерамо у море – љути се потпоручник Живадин.
– Нисмо ми заробљеници! – каже поручник Протић.
– Знам, господо, делим потпуно ваше мишљење, али… шта ћете. Више команде су пристале на овакво решење. Можда су и оне биле принуђене – говорио је озлојеђен потпуковник Петар, обухватајући уснама своје црне бркове.
– Али, господине потпуковниче, то је понижење. Ми смо пошли на Голготу да нас не би спроводили Немци… А зар сада да допустимо Италијанима! – објашњава капетан Душан.
– Добро, зашто ви то мени говорите? – вели очајним гласом потпуковник Петар. – Мислите ли да сам равнодушно примио ово саопштење!… Али шта сад?… Да се потучемо?… Онда?
3аћутасмо… Пошто је прошао онај први излив огорчења, запита неко да ли се бар зна разлог што Италијани овако поступају.
– Веле, наши војници су можда заражени. А пошто наилазимо у њихову зону, они сматрају како треба да нас држе као у неком карантину…
Објашњено нам је да од сутра морамо маршовати у колони и нико не сме да се издвоји изван колоне. Ако ли који војник падне од умора, морамо га носити до прве њихове станице.
– Како, чиме, на чему! – чуди се Живадин.
– На кркачама!… Или да их повежемо коњима за реп!… – Лука опсова нешто на рачун Италијана.
Сутрадан на челу колоне јахао је италијански официр, а за њим два њихова подофицира. Покрај колоне, а на одстојањима, јахали су такође италијански војници. На зачељу исто тако.
Надувени и напети, утегнути и ухрањени, на угојеним коњима јахали су Италијани, шепурећи се као ћурани. Гледајући босу и издрпану војску, у простоти својој поносили су се они својом новом униформом и сјајном опремом.
А победоносна и одрпана војска ишла је ћутећи и гледала, испод ока, улицкане стражаре. Она урођена инаџијска црта народа српског почела се одмах испољавати. Сваког часа су излазили војници из колоне да сврше нужду. А за то време је италијански војник чекао… И сваки је користио своје право пуном мером. Па и сами Италијани су почели увиђати у какав су незгодан положај доведени.
Наиђосмо на једно мало место. Фијери се звало. Затекосмо велику множину италијанске војске. Испред вароши копали су ровове за одбрану.
– Јадна вам мајка, боље да копате саобраћајнице до мора! – добацују војници.
Ишли смо баш благом узбрдицом, када Душан приђе Луки.
– Побратиме, умеш ли да решаваш загонетке?
– Не видим ни белу мачку сада, толико ме боле ноге…
– Али ово је лака… Пази! Перо има, тица није… Пушку носи, војник није… Плашљив јест, зец није… Шта је?
Лука нарамкује помало, па ће рећи:
– Ако то нису ови мајстори који нас спроводе, не знам онда шта би могло…
– Тако је, побратиме. Италијански берсаљер.
Загонетка иде од уста до уста, па се, и поред свих мука, смеју официри и војници на рачун својих спроводника…