– Куда, зашто, стани! – и ја притрчах отвору, да бих умирио савест своју. Муња свитну, те ми очи засени. Грмљавина и тресак разорних граната затресоше кућу и греде на тавану као да застењаше… На оголелој равници угледах наш стрељачки строј како у нереду одступа. У нашим заклонима били су Аустријанци. А из оне шуме наступали су у масама. Наредник је био пред кућом.
– Свршено је – рече – што брже у батерију, да и њу не заробе.
Село се разламало од експлозија шрапнела и разорних граната. Али већ смо преморени… па шта буде. Кроз једну бочну сеоску улицу видимо како наши пешаци, погнути, у скоковима одмичу… Сами смо ишли друмом. Угледасмо и батерију. Над њом праште непријатељски шрапнели, али батерија и дале дејствује…
Командир прекиде паљбу, када нас угледа.
– Господине капетане, пешадија одступа. Треба да се одмах повучете.
– Јесте ли сигурни?… Али ја немам наређење за одступање! – Ипак се окрете нареднику Живојину: – Трчи и јави да предњаци буду спремни. А ви можете у батерију.
Претрчасмо брисани простор и сручисмо се у заклон. Питају војници каква је ситуација. Али ми смо толико преморени, да само дигосмо руке изнад главе и они разумеше: горе бити не може. Чуди нас само упорност командира. Батерија без осматрача је као слепац без вође. Али он још нема представу оног одступања. Уосталом, ми смо му рекли своје.
Осећао сам вапијућу жеђ и затражих воде. Дадоше ми једну чутурицу. Баш тада шрапнел тресну и зачу се неко мумлање, као зујање бумбара, док тек поред топовског точка бапну упаљач шрапнела, одби се од земље и пролете преко наших глава. Вода ми застаде у грлу и појури на нос.
– На картеч!!! – зачу се команда као вапај и војници полетеше топовима.
Из чељусти топовских је сукљао пламен, а цев се трзала уназад као шип на парној машини. Од громког треска топа и експлозија зрна на устима цеви нисмо ни чули сада пуцкарање шрапнела непријатељских. Јер пао је последњи крик у артиљеријској команди: на картеч! – исто као на броду који тоне: појаси за спасавање.
Људи су свесни да смо напуштени. Пешадија је вероватно заобишла село да би избегла убиствену ватру непријатељске артиљерије, и ми смо сада препуштени сами себи. Не тиче нас се више позадина, већ бранимо место на коме смо и, преко ових топова, животе наше.
Збуњени пред навалом челика, непријатељски војници су у паничном страху бежали у село.
А кроз прасак топова и грмљавину неба, једва се чуо дрхтави звук трубе, позивајући предњаке. Као вихор, излетале су шесторне запреге из кукуруза, осветљене муњама, и у месту се зауставише код својих топова и кара.
– Четврти топ нека дејствује… Да се покупи и последња чаура. Први вод галоп! – викао је командир, капетан Мирковић.
И последњи пуцањ… Послужиоци на рукама покренуше топове и каре, прикачише их за предњак који се већ креће и у покрету се пењу. Возари већ полегли, у галопу излазе на насип, да се задњак готово занесе, и онда опруженим трком низ друм, без одређена циља и правца.
