– Хајд сад, ставите опасаче и вратите се одмах. – Драган ме погледа. – Видећемо шта ће ноћас бити.
У гласу његовом било је неке сете. У мени је тињало пријатно осећање задовољства што нисам на његовом месту. Али у исто време и страха да им се шта не деси. А они су сви били осуђени на смрт. То је сазнање изазвало у мени извесно сажаљење, и несвесно заустих да га тешим. Али тргао сам се. Можда бих га тиме поколебао, и невољно му улио уверење о блиској смрти. Они су досад били спокојни и сваки је веровао да ће избећи опасност. Правио сам се на силу равнодушан и посматрао овај лагум који је некада, види се, служио за смештај резервне хране…
Напољу груну експлозија од гранате из бугарског мерзера. У мени се јави више рефлексни трзај, те стегох песнице.
– Још мало, још мало! – говорио је Драган више за себе, мислећи на припремани напад.
У лагум утрчаше неколико војника.
– Ух, славу му, умало да ме затрпа!
Појавише се и остали.
– Овај као да зна кад треба да опали.
Драган изиђе, а за њим и остали.
У једној од најужих саобраћајница, на тридесет сантиметара од подлоге, биле су углављене из међу бочних зидова танке дашчице. Испод њих требало се провући. Њих петорица стали су један за другим. Онда су наједном полегали. Први се ослањао лактовима. Његова је дужност да сече жицу. Онај иза њега држао га је са стране за опасач, а главу је завукао између његових ногу. Исти су положај заузели и они остали, задњи. Онај први, ослањајући се лактовима, померао се напред. Други, држећи се за опасач првога, а одупирући се петама, привлачио се брзо к њему. На тај начин цела колона померала се као гусеница и за кратко време провукли су се испод дашчица. Вежба је била завршена.
Преко телефона ступио сам у везу са командирима батерија. Тачно време напада нисам знао, али сам им предочио опрезност, чим падне мрак. Када бомбаши буду пошли, обавестићу их. Топови тада треба да су напуњени, а веза телефонска за све време отворена. На мој позив: „Ало, четврта, пета, бараж!“ – нишанџије да окину топове.
Вратио сам се у земуницу. Запитао сам посилнога где је наредник.
– Купа се.
Наједном тамо на десном крилу, код пешака, одјекну брза пушчана паљба. Чуо се и митраљез. 3а њим груну наш рововац.
– Шта је ово сад? – запитао сам војника.
– Закачили се нешто – вели равнодушно. – Видели некога… или копају земљу.
После једно пет минута ватра поче да успорава, чују се појединачни пуцњи и све се утиша.
Наиђе Драган, обријан и свеж, са убрусом преко рамена.
– Шта, ви се купали?
– Знате како је… могу ме ранити, па не бих желео да одем прљав у болницу.
– Не треба чинити такве претпоставке – рекох, тек да нешто кажем. Онда сам легао на „кревет“.
Драган ми ништа не одговори, већ извуче своју торбу и поче по њој да претура. Нешто је истресао, цепао неке хартије, и онда наново спаковао. Изгледа ми да он помишља на оно што је најгоре, па би желео да остави за собом све у реду. Погледао сам га кришом. На нему ни трага од узбуђења. Читао је тада једно писмо и на лицу видео сам му осмех. Као да је задовољан самим собом. Ма колико се старао да продрем у његову душу, изгледао ми је ипак несхватљив. Покушао сам да замислим себе у његовом положају… Привлачим се… јурим преко пољанице, јест, баш ја трчим… пред рововима сам… – Овде моја мисао као да замире. Никако не могу себе да натерам на бајонет. Грчевито стежем очне капке да бих изазвао ту визију. Али пред смртном опасношћу моје тело постаје флуидно, и ја све те догађаје посматрам са осматрачнице… А то мора бити страшно, кад се са ножем и бомбом упадне у непријатељски ров. Тресак, јаук, прасак, људи постају звери… Од саме помисли тргао сам се… А они ће ноћас изазвати ту стварност.
Драган је нешто писао… Да ли му се шта предсказује? Слушао сам како су неки сањали језив сан, и тога дана погинули. Или им се наједном наметнула мисао о смрти, те су постали тмурни… Хтео сам да запитам Драгана зашто је паковао ствари. Али он је још увек писао, те не хтедох да га прекидам. Питаћу га мало после:
Умор ме је савладао и сан ми се навлачио на очи…
Био је мрак кад сам отворио очи. Скочио сам. Сањао сам нешто страшно, тешко… Али кад сам угледао звезде, сан је ишчезао и више се ничега нисам сећао. Било је близу осам часова. Чуо сам жагор војника који су некуда ишли. Да неће сада да почну? Изишао сам журно. Ракетла осветли простор као на дану. Један од војника налете на мене:
– Тражи вас командир.
– Где је?
– Тамо, где сте данас били.
– Хајде, напред! – рекох му.
На улазу у онај лагум неко ме дохвати за мишицу.
– Видите ли? – говорио је Драган. – Нека оде један да донесе мој фењер. А ви сте данас слатко спавали.
– Досад. А шта сте ви радили?
– Посвршавали смо послове. Сада нас нешто зове командир.
– Помаже бог, људи!
– Бог вам помогао.
– Овде мрачно као тесто – говорио је командир. – Или су године наишле, па попустио вид.
– Наредио сам да се донесе фењер.
– Е-хе, добро. Волим да гледам људе у очи кад им говорим.
Неко кресну шибицу и слаба жућкаста светлост обасја простор.
– Пази, ови се већ спремили – рече смешкајући се командир.
Војници су на ногама имали платнене ципеле, које су сами сашили. Ставили су шлемове и опасаче.
– Ево, зашто сам вас звао. Телефонирали су ми сада из пука да се ноћашњи јуриш одложи. Они ће наредити кад треба да буде. Вероватно сутра на ноћ. Све припреме које смо досад извршили остају. – Командир се обрати Драгану: – Ви сте извршили поделу људи и показали места?
– Све је готово.
– У реду. Нека тако остане. Али пошто ћете ви свакако идуће ноћи имати пуне руке посла, то вас за ноћас ослобађам свакога рада и сад можете лећи. Али тако како сте.
– Са све шлем – упаде један.
Командир се насмеја.

Јанкова клисура
И испред нас и позади чују се псовке, вика, одјекује тресак ствари бачених у реку или прасак изломљених кола… Али колона иде без застоја.