Било је то шестога августа, око поноћи, када се кроз бивак пронесе глас: „Дижи се!“ „Устај одмах!“
Свуда око нас је блистало, свиткало, а ваздух је подрхтавао од грмљавине из облака и грувања топова. Простор се губио у мрачној ноћи, и чинило нам се као да се битка води пред нама. У том општем хаосу јединка се губила, људи се несвесно прибијали у гомилу и немо посматрали страшан призор. Мрачан хоризонт је блештао према Шапцу од неке ватре. А на супротној страни, према Церу, шрапнели су светлуцали као ројеви свитаца, час брже, потом спорије, онда би учестали на широком простору или се збијали у гомилу. Видели се одблесци неких батерија и хоризонт би нашироко засветлео у правилним размацима времена, затим још жешће, да је изгледало као да небо гори.
Ишли смо журно баш у томе правцу. Осећали смо да се ближи одсудан час. Можда ујутру, можда сутра. Тамо већ гину. А у некој бари жабе крекећу… Ми журимо у борбу, у смрт… Свесно?… Вољно?… Наше је расположене мрачно као оно црно небо, па бисмо желели да се ноћ продужи и да исто тако и простор корача испред нас. Али оно, као за инат, свиће, нагло се појављује дан и већ се јасно разазнају грбине Цера.
Ба-у, ба-у… одјекује са врха планине. Срце подрхтава… Да ли нас виде?… А можда су тамо наши. Није ипак пријатно. Иако је припекло сунце, ледена страва прожима тело. И, пред блиским сударом, артиљерци се окрећу, тражећи очима пешадију. Некако смо сигурнији када су они поред нас. А пешаци се изгубише баш тада, као да у земљу пропадоше.
– Ваљда неко о томе води рачуна – објашњава наредник Милутин.
Далеко напред видимо команданта како спокојно јаше на белцу. Он сигурно зна ситуацију… иначе, нигде се не види човек, ни лево ни десно. Рат смо замишљали сасвим другојачије.
У неко доба пук се заустави да напојимо коње на једној речици.
Наиђе капетан Јован, те га запитасмо за ситуацију.
– Наша је дивизија резерва армије. А то је нешто најгоре за нас. И чим нас као резерву хитно упућују, значи да је ситуација озбиљна. Јел ви знате за оно народно: не зову магарца на свадбу да игра… те и ми. Друго је оно кад наступаш – пипаш, решаваш се хоћеш или нећеш. А овде нема. С друма те упућују у највећи окршај… Дакле, они су прешли Дрину, а надиру и на Шабац. То вам је као неки обухватни напад. Овамте Цер, онамте Шабац… мица тракалица!…
Чудио сам се само са колико мира и присебности говори, чак целом разговору даје шаљив тон. Необјашњиво ми како се неко може шалити када људи гину! Док је говорио, ја сам непрестано гледао у врх Цера, одакле је пуцала нека батерија, и сваког часа сам очекивао да над нама почну прскати шрапнели. Хтедох запитати да ли је оно тамо наша или њихова батерија. Али, видећи равнодушна лица, нисам се усуђивао, да ми се не би смејали. Најзад, савлађујући себе, запитах као узгред:
– Шта ли гађа она батерија?
– Свакако Аустријанце…
– А када би њихова била онде? – запита наредник Милутин.
– Их! – махну руком капетан Јован. – Летела би нам пердашина по овој равници.
Изгледа ми као да свима мало лакну.
Ишли смо лагано. Гледао сам непрекидно у планину пред нама, али се ништа није видело. Сретосмо кола са рањеницима.
– Бре, друже, да ти човек позавиди! – обрати се један од послужиоца неком рањенику. – Ти си пребринуо бригу…
– Не дао ти бог!
– Из кога сте пука?
– Петог прекобројног.
– Како је тамо?
– Не питај, све изгибе.
Онда опет застадосмо. Видимо како напред јуре ордонанси. Позваше и потпоручника Александра у извиђање. Војници ћуте. Када за моменат престану пуцњи топова, језива тишина завлада око нас… А то још више појачава стрепњу. Стање ишчекивања постаје већ несносно. Померисмо се још за један километар, онда се наново заустависмо. Цер је сасвим близу. Дрвета се јасно виде. При Врху опажамо неко кретање… свакако су то војници оне батерије. На једном пропланку појавише се коњовоци са коњима: један, два, три… има их више, и већ замичу у шуму. Негде у даљини припуцаше пушке, али они и даље иду. Сигурно их нико не гађа. А пред нама лево и десно одјекује топовска паљба.
Подне је. Из влажне земље бије нека тешка успарина. Људи поседали покрај пута, очекујући заповест. А тамо напред се нешто одиграва. Рапортирају ордонанси и опет се враћају. Одјаха и командант дивизиона. Када се врати, он одазва командире батерија. Тек пошто се ови вратише, пук крете.
Навикнути на непрегледну равницу, гледали смо са страхом и дивљењем Цер, који се из равнице нагло диже, као бедем неки. Приближисмо се његовим падинама.
Милојко возар скрете ми пажњу да војници који су напред претрчавају на једну страну пута, где застају и нешто посматрају.
– Сигурно има мртвих – додаде и ошину коња, као да би желео што пре тамо да стигне.
Ја сам, напротив, затезао дизгине. Гледао сам задихано на ту страну и, само да могу, скренуо бих да не видим неки страшан призор. Али коњ ме је носио, већ смо близу, и чујем где војници говоре: „Мртав Аустријанац“. Непријатно ми је, али ме нешто вуче баш тамо. Идем као у неком бунилу за осталима и, задржавајући дах, гледам са ивице пута у јаругу.
Разјапљених вилица, леш је био леђима пресамићен преко једне стене и стакленим очима зурио у бесконачност. Груди су биле раздрљене и крваве, а ноге грчевито подавијене.
Нешто ме смлати и осетих умор. Апатично пођох. Цигарета ми није пријала, те је бацих. Једва се зауставих код првога вода.
– Јесте ли га видели? – трже ме смех Танасијев. – Ударило га посред груди. Алал му вера… Али нема ништа.
Једва дођох к себи.
– А шта нема?
– Ја му опипах џепове. Али га већ претресли. Е, што нисам пешак!
– Зар мртвог човека!
– Их, штагар сам их опипао за време турског рата! – Танасије се распричао како је претурао лешеве турских војника, мислећи свакако да то мене занима. Зауставих коња да сачекам свој вод.
А тамо, војници се смеју Петру нишанџији што је убледео када је видео леш.
– Па то ми је први пут! – правдао се он.
– А и ти, шта ми се правиш Краљевић Марко кад си видео мртвог човека – бранио је Траило Петра. – Чекај, бато, док ти зафијуче над главом. Тада ћу те питам!…
Наједном, људи заћуташе… Испред једног дрвета, поред пута, налазио се у седећем ставу леш аустријског војника. Поцрнео као земља, надуо се, па се покидала сва дугмад на блузи… Око крвавих усана ројеви мушица. Тежак задах нас запахну.
Иако је непријатељ, људе обузима језа на судбину човека. И нехотице се намеће мисао да ћемо тако можда и ми.
