У оближњем јарку угледасмо још три леша. У једнога раширене руке, други забио главу у земљу, а трећем глава преполовљена. Тешко је посматрати. Призор је упечатљив и мучан. Леже трупине људи непомично као оборене кладе, док из оближњег жбуна прхну весело јато врабаца.
Батерија застаде. Зачу се оштра команда:
– Батерија… спремна за паљбу!
Низ кичму проструја хладан жмарац. Вероватно под мучним утисцима, људи се колебали неколико тренутака, а када се прибраше, журно приђоше оруђима и почеше скидати кожне навлаке са појединих делова. Стајали су непомично поред топова.
Цеви су зјапиле сада отворене, као мртвачка уста.
На свим странама виде се трагови борбе. Разбацане чутурице, капе, делови војничке спреме, испаљене чауре. У једноме шипрагу побијени товарни коњи, изнадували се и ноге им само штрче.
Војници посматрају и ћуте. Ледена дрхтавица и притајен страх прожимао је тело. У рату неко мора погинути и тај ће бити исто онако надувен, помодрео као леш поред кога сада пролазимо, а са кога је скинута обућа, те су прсти раширени и натекли, слично корену у алрауне.
Као да нам праве шпалир, лежали су мртви са обе стране пута. Битка се на овоме делу водила на друму, и где је који пао, ту и остао. Било их је много. Негде један до другога… на размаку од десет метара, опет двојица… читав ред… И баш ту, испред Текериша, зауставише нас. Командир нареди да војници сјашу.
Тежак задах усирене крви и трулежи испуњавао је ваздух. Покрај топа лежала су двојица… У једнога бледо лице, прорасло црном брадом, усне полуотворене, а из носа млаз усирене крви спојен са црном локвом, у коју је пола лица уваљано. У другога једна рука подавијена испод груди, а друга обухватила, вероватно у самртним мукама, струк траве, где је и беличаста главица детелине, коју ветар њише. Иако је мучно, неко унутарње љубопитство гони да се ма и летимично погледа. Али и тај тренутни поглед довољан је да слика остане незаборавна. Преко пута је лежао младић, полеђушке. Лице бледо као восак, уста отворена као на осмех и бели се зуби светлуцају.
Цела падина Цера црнела се од лешева људских, коњских трупова и разбацане спреме. Било их је на гомили и наших и њихових. Свеједно, смрт их је помирила. Болничари се размилели и растављају их из грчевитог загрљаја, па стављају укрућена тела на паралелно постављење церовке и бацају у општу јаму, као неупотребљиву ствар која је дотрајала.
Људска радозналост је пресићена, и све је већ одвратно и мучно. Али то није оно што смо слушали у удобним собама или читали на меким фотељама. Рат је онда личио на олимпијаду, људи били епски јунаци, окићени венцима славе… А овде, људи се распадају ширећи страшан задах. Или их сурово бацају у јаме, као мрцине. Ни име им се не зна. А и ко ће бележити, кад то треба што пре склањати да се живи не би окужили.
По шумама има још рањеника. Сносе их у шаторским крилима кроз која капље крв. Ту је и завојиште. Згрчени, леже рањеници на земљи, чекајући на ред. Неки умиру. У једнога се груди снажно надимају, а полуотворене очи већ су потамнеле. Допире однекуд самртни ропац. А из кафанске собе, где раде лекари, чује се ужасни крик. Мало после износи болничар људску ногу и баца је негде иза куће, као какву цепаницу.
Сунце је припекло, задах да загуши…
Војник ми принесе ручак. Беше неко печење.
Смучи ми се. Рекох му да нисам гладан, те он једва дочека и седе на лафет, баш према оним мртвима. Слатко је јео.
Војници се притајили. Чак и они разметљиви као да су занемели пред страшним призором. Никоме није до шале у овој тешкој атмосфери, испуњеној дахом мртвих људи. Под оваквим утисцима сваки види свој живот као далеку прошлост и цело биће је усредсређено на овај тренутак, када треба спасавати голи живот.
Наређено је да се појаше. Очекивали смо да кренемо у правцу оних гудура што се испречиле испред нас. Али командир узвикну:
– Налево-кругом… марш!
На уском путу тешко је окретати топ са шесторном запрегом те послужиоци на рукама занеше задњак топа и кара. Затрупараше копите коња. Али предњи коњи трећег топа устукнуше, фркћући. Мртви се испречили. Следећа запрега најаха. Командир викну на возаре, те ови размахнуше бичевима. Уситнише коњи ногама и, кривећи вратове, гледаху исколаченим очима црне надувене прилике, али, потерани бичем, опружише вратове и зарише копите у трула, буава тела…
Наскоро скретосмо десно, затим кроз неку шуму, преко ровова, па узбрдо, обичним сеоским путем, да су коњи бректали. Потом смо дуго силазили и стигосмо у једну котлину кроз коју је протицала река.
Ту су војници нахранили и напојили коње. За људе није било ничег. Имало је младих кукуруза, али нам рекоше да се ватре не смеју ложити због близине непријатеља.
Сунце је већ зашло. Плавкаста измаглица је лебдела низ реку, а вечерњача је жмиркала. Река је жуборила, као да се жури да умакне из овога крвавога разбојишта. А ми идемо баш на супротну страну. Видик се губио када смо кренули узбрдо.
Али коњи су малаксали и не могу даље. По нечијем наређењу приђе нам чета пешадије, те се и људи упрегоше. И, удруженим снагама људи и животиња, челик се котрљао преко њива, јаруга, урвина, кроз шуму, целе боговетне ноћи, по мртвоме мраку…
Свитало је кад смо застали усред једне њиве, засејане кукурузом. Лака пара дизала се са земље, носећи мирис изгњављене траве. Војници су секли струкове младих кукуруза и давали коњима, док су они крунили млечне плодове и живе јели. Комора нас још није стигла, нити знамо где је.
Не спава се већ друга ноћ. Људи су поднадули и очи им упале… Гледам Јанкуља како мљаска једући жив кукуруз. Када га поједе, окрете се око себе као да некога тражи – размахну клипом и удари Крсту возара по врату. Онда се брзо окрете, наслони се на штит, претварајући се да дрема.
– Фирија дракулуј! – мрмљао је Крста колутајући очима, и пође лагано као мачка, гледајући испод ока, не би ли га нашао.
Војници се кришом подгуркују, али нико не смеде да погледа Крсту, бојећи се његових огромних руку.
– Овам’ те, ’тицо, овам! – зачух глас потпоручника Александра.
Погледао сам у правцу где су и остали војници гледали и смешкали се. А из јаруге се извлачио Танасије Првуловић, раскопчане блузе, накривљене шајкаче, а кошуља му пуна неких ствари, па му се обесила као гуша у кокоши. Покушавао је Танасије да се закопча, прилазећи потпоручнику Александру.
– Је ли, грофе, где смо ми ноћас?… А?… Нама попуцаше грбине извлачећи топове, а господина Тасе нигде нема. Је ли? – па напући усне Александар, шмикну кроз нос и приђе ближе Таси, гледајући га право у очи.
Овакве сусрете доживљавао је Таса често, зато устукну један корак и забаци главу уназад, да би повећао одстојање од руке потпоручника Александра.
– Стани! – грмну потпоручник.
– Господин потпоручник – поздрави Танасије и несвесно устукну још један корак, па наједном замуче и уздиже рамена.
То га је коњ њушкао по леђима и, кад намириса јабуке, дохвати Тасу за кошуљу и размахну лево и десно. Дрекну Танасије и покуша да се склони, али коњ држи кошуљу, и јабуке и шљиве расуше се из његових недара. Војници прснуше у смех, а насмеја се и потпоручник Александар.
Смеје се и Таса, па, да би забашурио кривицу, показује на коња.
