– Ето, и они једу!
– Е, оца ти мангупског, нећеш ваљда да ми причаш како си то за коње носио! – наљути се потпоручник и дохвати га за уво. – Одсад да ми се јављаш сваког сата. Јеси ли разумео?… Одлази! – Александар се обрати мени: – Е, ништа не може да буде од њега. И саветовао сам га, и тукао… и опет ништа… Него, имаш ли једну цигарету?
Рекох му да сам последњу попушио ноћас.
– Господин потпоручник, ево имам ја – наврати се Танасије и маши се за џеп, одакле извади пуну мараму крижанога дувана.
Потпоручник га гледаше у недоумици, онда махну главом и узе дуван. Али као да се присети:
– Поднаредник-Живојине… Када ноћу маршујемо, Танасија да вежеш за топ. Јеси ли разумео?
Танасије се доброћудно смејао, вукући наниже пешеве блузе.
Док су се тако расправљале чисто унутрашње ствари батерије, на брегу су се сакупљали команданти и од њих журно одлазили некуд ордонанси. Из те групе издвоји се један коњички официр и пође ка нашој батерији. Заустави га потпоручник Александар.
– Друже, где су Аустријанци?
– Ево их одмах иза брега…
– Како, како!
Ми се загледасмо као да се чудимо овој тишини што је свуда око нас владала… А, сем тога, наша пешадија лежала је по околним њивама и ливадама.
– Зашто су нас избацили оволико напред? – чисто завапи наредник Милутин, вођа попуњавајућег дела.
Тај коњаник објасни нам унеколико ситуацију. Аустријанци после пораза на Церу беже главном снагом ка Дрини. Овде су само њихова доста јака заштитна одељења. Он се нада да ћемо сада и ми ступити у борбу да бисмо их протерали.
Мучило ме је љубопитство да видим где су њихови ровови и како изгледају. Замолих Александра да одемо на брег и видимо. Приближили смо се тако командантима, међу којима је био и наш командир. Кад нас виде, приђе нам и онда нас поведе иза једног шипрага да нам покаже где су Аустријанци.
Пред нама се спуштала блага падина. Ту су биле, чини ми се, неке ливаде, затим један шљивар, који нам је унеколико заклањао видик. У подножју је текла река. Терен се са оне стране дизао. Над реком је била густа магла. На целом простору ни трага од непријатеља.
– Е, видите ону маглу – објашњавао нам је командир. – Непријатељ је ту, њоме обавијен, и тамо га треба тражити.
Сунце се помаљало и ветар је ћарлијао. Купине су биле румене, маслачак отварао цветне главице, а на врховима травки блистала се роса као суза. Све је будило пријатна осећања… Али топови су ту, непријатељ је пред нама, треба се тући, убијати. А зашто све то кад је живот леп?…
– Командири, напред! – зачу се оштар глас команданта дивизиона.
Командир оде трчећим кораком. За њим пођосмо и ми, али се ипак заустависмо на извесном одстојању. Био је тамо и командант пешачког пука и команданти његових батаљона. Гледају у карту. Командант пука показује руком према страни где је непријатељ… Онда команданти батаљона отпоздравише и одоше журно у правцу пука… Мало после, један батаљон поче да се свија и прилази нама. Испод самога врха се заустави. Командант батаљона разговарао је са командирима чета, показивао им и он руком у правцу реке. Командири се одвојише и зачу се команда:
– Нож на пушку!
Заблисташе бајонети на сунцу као хиљаде малих сијалица, и цела маса као да се следи. Командири су издвајали неке војнике којима су нешто објашњавали, и патроле одмах кренуше.
Стиснутих усана, укочена погледа и леденог израза, промакоше војници поред нас.
– Откочи пушку! – викну један, сигурно вођа патроле.
На врху застадоше да осмотре терен пред собом, па обазриво, зверајући на све стране, кретоше напред.
Осећао сам лаку дрхтавицу помишљајући шта бих да сам на њиховом месту. Дивио сам им се… Задатак је њихов очајан: да се крећу све док их непријатељ не опази и не припуца на њих. Они треба својим грудима да открију непријатеља и да погину сада, кроз који минут. И опет иду сигурно и смело… Изгубише се иза врха.
– У стрелце! – командовали су командири чета.
Као кад прхне јато, расу се она гомила, уз клопарање фишеклија, и зауставише се испод врха. Погледају војници лево и десно. Одмеравају растојање. Неки претрчавају мењајући место, да су уз некога пријатеља или друга. Командири примају последња наређења и после тога приђоше стрељачком строју. Војници се узврдаше. Неки седају да притегну обућу, друге жуљи торба па је скидају, а већина трчи у шипраг да сврши нужду.
– Пожурите, пожурите!… Зар сада нађосте?!… – виче нестрпљиво командир.
– Шта је то? – развика се командант пука. – Поручниче, где су вам људи?
Командир се нервозно окреће и шаље ордонанса да истера војнике из шипрага.
Извлаче се лењо, закопчавајући полако одело, као да не чују вику команданта пука. Не боје се никакве казне више, јер виде да им сада предстоји најтежа дужност и највећа опасност. Горе бити не може. Хтели би још мало даха, живота – макар командант пука викао и претио.
Командир звизну у пиштаљку и командова:
– Крећи! – и поравна се са војницима.
Крете центар, крила мало застадоше, али на врху се сви сачекаше… Стрељачки строј, поравнан као на вежбалишту, сручи се наједном иза брега.
Трже ме отегнути узвик:
– Марррш, марррш! – Окретох се и видех како војници четврте батерије извлаче топове на врх брега.
Приђе нам командир и рече да је наша батерија одређена да их прати и да ћемо ускоро поћи за пешадијом. Четврта батерија штитиће и нас и пешадију у наступању.
Примакосмо се врху да видимо где је пешадија.
Патроле се не виде, али стрељачки строј наступа обазриво. Нико не заостаје. Десно крило прескаче неку врзину, те мало заломи. Центар наиђе на шљивар. Видимо како појединци у пролазу ломе гране са шљивама.
– Пази, пази – говори нервозно командир – сакупљају се око онога, па ће им ђаво бити крив.
– Нису већ два дана ништа јели – додаде потпоручник Александар.
– Море, зар им је стало до јела сада!
Лево крило се изгуби у једноме кукурузишту… Наскоро се појави на оној другој страни. Пред њима је сада ливада, те војници застадоше. Вероватно осматрају. Центар замаче иза онога шљивара…
