– Овде нема непријатеља? – запитах командира.
– По извештају коњице, око реке су…
Магла се разредила и језичасти праменови пењу се уз гудуре са супротне стране реке. Сунце тек што није обасјало котлину… Обузело ме чудно стање… Два супротна осећања струјала су наизменично: радост, да непријатеља нема, и страх, да они људи не изгину. Место ме није држало. Од узбуђења дрхтале ми руке. Али командир и Александар нису, срећом, ни обраћали пажњу на мене.
Наједном претрнух… Пуцањ… други, више њих. Дах ми стаде.
На левом крилу војници полегаше усред оне ливаде. Али не пуцају… Побауљке крећу… Неки претрчавају до једне врзине. И остали се придигоше и сад су поравнани уз живу ограду. Осматрају… Пушке се чују све чешће. Један погрбљен трчи дуж ограде. Сигурно је ордонанс. Али, видеће га!… Сад се враћа, застаде, ено га где леже и он. Одахнух мало.
Војници се слепили са земљом, као да су укочени… Одједном грмну сложан плотун и лака прашина се диже дуж целога строја. Од некоје стране учесташе појединачни пуцњи, митраљез поче да пара… Груну још један плотун, наједном учесташе пуцњи, још брже, као да ври, као да кључа, и прасак се расу по ширини.
– Ено, ено га непријатељски ров! – узвикну командир гледајући дурбином.
Пуцњава као да растера маглу. Сунце прели зрацима реку и на супротној обали се појавише свежи ровови.
Видели су се сада отворено. Назад више не могу, а у питању су њихови животи, те се хука и прасак повећа још јачом жестином.
– Поправник педесет два – зачу се артиљеријска команда. – Хиљаду шест стотина.
Шкљоцну затварач и тресак проломи ваздух. Ехо се одби од брегова и сручи се као громовита грмљавина негде у јаругу… Са напрегнутом пажњом посматрамо где ће метак пасти. Свитну шрапнел и суну из њега густ дим… Димљиве лопте остадоше непомично у ваздуху позади непријатељских ровова.
– Скратите даљину! – нареди одсечно командант.
– Хиљаду четири стотине.
Зрна запараше ваздух, онда зашумеше, затим из ваздуха допре као неки шапатљиви шум, за тренутак све занеме… И свитну.
– Хиљаду пет стотина.
Наша пешадија, подстакнута артиљеријском ватром, отвори још жешћу паљбу. Пуцњи од пушака и митраљеза слише се у јединствен, громки тресак. Ваздух је у котлини трептао. Птице су избезумљено лепршале у висини.
– Нека водник другога вода не дрема! – викну бесно командант. Онда се обрати командиру: – Разорном!
Дрвета се повише од силнога треска и у ушима писну. Несвесно смо притискивали ушне шкољке.
Огромни комади земље су одлетали у ваздух, напослетку оста црн стуб дима као надгробни споменик. Гранате падоше испред рова, непосредно позади, негде у реку, и млаз воде изби као водоскок, а четврта удари посред рова, одакле полете неки крупан предмет, као рука или нога.
Спустих дурбин, а пред очима ми замагли. Да ли је могуће?
– Виде ли?… Они погибоше! – запитах Александра.
– Наравно, ако нећеш ти њих, они ће тебе.
Заиста… наравно. Стратегија је довела масе људи на пушчани домет; закон каже: ако одступиш, бићеш убијен; а тактика вели: убиј ти њега, да не будеш убијен.
– По пет разорном гранатом.
Као да су се нишанџије утркивале у брзини, пуцњи су се сустизали или сливали у урнебесни прасак, а из топовских цеви је суктала ватра као из неког кратера. Гранате су уз страховити тресак риле земљу, превртале ровове, обарале дрвета, камење је прштало… Пушке замукоше пред ужасним и величанственим призором. И пред навалом челика као да се угаси разум и савест људска, груди су се шириле од неког задовољства… са усхићењем посматрали смо смртну агонију непријатеља.
Пешаци се дигоше из својих заклона. Као да се нешто решавају, осматрају. Наједном, пробише се кроз врзину и уз громки усклик: „Ура, ура!“ полетеше ка непријатељским рововима.
– Прекини паљбу – викну командир.
Са уздржаним дахом посматрали смо њихове скокове. Пушке припуцаше. Један застаде, други паде ничице и више се не крену. Али остали су одмицали. Однекуда, зачу се митраљез и стрељачки строј се пови, неки падоше, други одмичући нагло нагрнуше надесно и прилегоше. Појединачни пуцњи су све чешћи. С напрегнутом пажњом осматрамо где ли је тај митраљез, а незајажљиви бес нас обузима да му ни парчета не остане, ако га само неко угледа. Тренуци су очајно дуги. Остављени онако сами, а изложени отворено, пешаци се грчевито бране. Али не одступају. Побауљке или у скоковима притрчавају некоме камену, грумену земље или дрвету, одакле пуцају. А митраљез као да је побеснео…
Телефониста дотрча и јави како командант батаљона извештава да се непријатељски митраљез налази у шуми, испод великог храста.
– Осматрајте брже, сви осматрајте! – викну усплахирено командир дивизиона,
– Ено га! – узвикну водник четврте батерије, и приђе командиру да и њему покаже.
Командир одмери брзо реглетом скретање, и одмах се окрете батерији:
– Тридесет хиљадитих лево. Плотун здесна…
Један залутали куршум звизну изнад наших глава, те увукосмо главе у рамена. Одмах за њим други пљасну у дрво поред нас.
– Овај као да нас нишани – рекох унезверено Алек-сандру.
– Не бој се. Докле га год чујеш, буди спокојан. Онај што ти је намењен, тај се не чује.
Нимало ме није утешио, јер смо се налазили у положају када га можемо и не чути. Моје размишљање прекидоше пуцњи топова, те принесох дурбин да осматрам. Плотун је био растурен, и неки се шрапнели изгубише у шуми. Командант се нешто љутио, али га ја нисам чуо, јер сам сав био у ишчекивању и стрепњи да ли ће опет зафијукати куршум.
Чинило ми се да је сада одсудан час, и да од овога плотуна зависи судбина свију нас… Шрапнели се распрскоше готово један поред другог, изнад храста.
Котлину је обузимао ропац. Грувале су негде и бомбе, али они са ливаде ни да макну. Ко зна… да ли су живи. Командир је скратио одстојање и шрапнели као букети окитише храстове гране. Митраљез умуче… Можда се само притајио док не промени место. Змија се не плаши трња, већ је треба тући у главу. У челичне цеви улетеше жуте разорне гранате. С уздржаним дахом смо ослушкивали њихов лет, као да се изгубише негде над котлином, да наједном рикну страховите експлозије, дрмајући храст из корена. Сва околина запурња од прашине и дима.
Плаве блузе бежале су у паничном страху на све стране.
– Удрите шрапнелом! – викну неко.
У котлини се зачу поклик: „Ура, ура, ура…!“ Они са ливаде се придигоше, разређујући се, па кретоше погнути, пређоше ораницу, већ су близу обале, онда потрчаше вичући: „Ура“… Неки заостају, сигурно су рањени, један паде… покушава да се дигне, опет паде на леђа и оста непомичан. Али остали одмичу, већ су близу обале и нагло се стрмоглавише у реку.
Строј се изгуби… Запрашташе бомбе и прашина се диже око непријатељских ровова, одакле се помолише беле мараме.
Онако, у сивим оделима, пузали су пешаци као гуштери уз обалу. Неколицина измигољи и за трен ока ускочише у непријатељски ров. Аустријанци се подигоше, неки узмичу, хтели би да беже, али пристигоше и остали, те се измешаше сиве и плаве блузе. Наши им војници прилазе као да их претресају. На једној страни почеше да их сврставају. Некима скидају обућу… Позади ровова сакупљају се наши војници и гурају нешто у своје торбе. Сигурно су наишли на магацин хране. На томе простору су они суверени господари. Али за кратко време. Наилази батаљон из резерве, прима заробљенике и њихову имовину.
Стрељачки строј наново крете и изгуби се у шуми.
– Нека командир пете батерије креће одмах! – зачу се оштар глас команданта дивизиона.
