Негде у близини границе застадосмо. Дувао је хладан ветар и оловни облаци се стопили у бескрајни сиви застор, скривајући планине и земљу коју напуштамо. Бар да можемо бацити последњи поглед!… Тешка слутња притисла душу, а расплинуте мисли као да се повлаче и усредсређују на једну представу, везану за оне који остадоше скривени, иза сивих облака, јадни, напуштени.
Седимо око ватре и ћутимо… Снег поче да пада. Још једна невоља више. А ми без домовине, без куће, без огњишта. Снег сигурно и тамо пада… тамо, око наших кућа, где живи поробљена сиротиња без игде ичега.
Посилни Исајло сручи нарамак дрва покрај ватре и подбочи се:
Господине поручниче, ко ће да огреје сиротињу моју? – обрати се поручнику Луки.
– А, господине посилни, Исајло Аранђеловићу, ко ће моју?… Теби ако је тешко да носиш дрва, а ти марш! – и показа му руком у правцу Митровице.
Збуњен оваквим одговором, Исајло се почеша иза врата.
– Господине поручниче, ја се не жалим… него велим…
– Не жалим… не жалим, па шта онда? Да причамо причу. Је ли… Око твоје куће у селу расту шуме и забрани, а шта ће моји да раде у вароши?… Ипак не слиним као ти: ко ће да ми огреје нану, ко бабу… сивоњу… рогоњу – говорио је Лука плачевним гласом, подражавајући Исајла. – Срам те било!
Исајло и нехотице стаде мирно.
– Ја баш нисам тако казао, господине поручниче…
– Ниси?… Подбочио се као пиљарица и „господин“ као да тражи изјашњење од мене: ко ће да греје моје? – говорио Лука дубоким и важним гласом. – И то пита мој посилни Исајло, који живи боље него командант армије.
– Немам само његову плату – смеје се сада шеретски Исајло.
– Слушај, докле идем ја, ићи ћеш и ти. Докле имам ја, имаћеш и ти. Јеси ли разумео?… А сад вуци се у шуму за дрва!
Исајло поздрави, и весело отрча.
Ветар усковитла ватру и ми се подигосмо, окрећући јој леђа. Тек тада видесмо како војници замичу у село, међу арнаутске куле. Капетан Радослав прати једнога поднаредника да их врати.
– Дреница је ово… Могу лако да припуцају пушке.
– Ко… Арнаути? – окрете се поручник Бранко. – И нас мртвих се они плаше, а камоли оволиких топова.
У планинама
При светлости слабе лампе, а кроз дим дувана, једва назрех гомилу људи, који су седели на поду, око ниске трпезе, прекрштених ногу.
