Од Митровице до близу Шапца протезале су се линије пешачких ровова, ближе или даље, а било је места где између њих није било више од педесет метара, да се и каменом могло добацити. А на обема странама су распоређене батерије, које су тукле противничке ровове, а некада, због малог одстојања, и своје.
Ми смо се утврдили тако као да ћемо на овим узораним њивама да векујемо. Послужиоци на сваком топу имали су своју земуницу с једне стране, а са друге стране топа био је магацин за муницију… Нешто најпростије и најобичније. Била је то четвртаста или правоугаона рупа дубока два метра, отприлике као ископани гроб. Преко ње су положене греде с једне на другу страну, онда известан слој шаше, а преко тога она избачена земља, те је земуница споља личила потпуно на свежу хумку. Отвор је био према страни где је топ.
У мрачној земуници, испуњеној мирисом буђавога сена, проводили су војници дуге ноћи. Преко њих су скакутали неки жапчићи, а над главом у оној шаши су шушорили миши. А кад већ досаде, онда се придигне неко од људи и лупи песницом у греду. Примире се за кратко време, па онда наставе свој посао.
Напред су истакнути наши осматрачи и преко дана отварамо паљбу више пута. У међувремену чистили су војници топове, довлачили сламу, прали своје рубље или копали саобраћајнице између топова… Али ноћи нам дојадише. По неколико пута се дижемо и отварамо ватру. Пешачка паљба обично почне негде на левом крилу, затим се распе целом дужином фронта. Равница хучи и кркља од праска пушака и митраљеза. И онда обично јављају пешаци: „Отварајте паљбу, изгибосмо!“ Или: „Непријатељ креће у напад“… Али после неколико шрапнела, пуцњи пушака нагло престају, сем оних истакнутих предстража, које по целе ноћи „кевћу“. А од њих обично и почиње. Кажу да те мртве страже по целе боговетне ноћи пуцају, из страха или због разних привиђања, која проистичу од шуштања лишћа или од клаћења дрвета. И онда ваде бомбе. Фронт се усталаса и тада траже помоћ артиљерије. Отприлике исто онако као када деца загаламе, па се мајка појави са штапом у руци.
– Ах, када ли ћемо једанпут изићи из ове пусте равнице! – говорили су војници, зазирући од сваког фијука куршума.
Али једнога дана зазврјали су сви телефони, почев од оних из пешачког рова, до телефона из штаба дивизије. Извештавају пешаци како су Аустријанци довукли у свој ров читаву батерију и да „све побише“. А командант дивизије најстроже наређује да се батерија пронађе и уништи. Командант пука ставља тај „масакр“ у дужност команданту дивизиона, а овај заповест преноси командиру батерије, с напоменом да овога пута водници лично осматрају из пешачког рова. Командир батерије позва нас два водника.
– Командант је наредио да одмах сада пође један од вас двојице. Ићи ћеш прво ти – и показа на мене. – Та се батерија налази према четвртој чети…
– А где је четврта чета?
– Како, где?… Па ваљда није у мом џепу, него тамо напред! – и командир махну руком обухватајући простор од два километра. – Јавићеш се командиру чете. А наши телефонисти су код прве чете. Одмах их дозови и успостави везу са батеријом. Хајд сад одмах… А-ја, наредио је командант да се при поласку јавиш њему.
Војници су ми усрдно помагали да се спремим. А када сам пошао из батерије, растанак ми је био исто онако тежак као када сам на дан мобилизације пошао од своје куће.
Дођох пред земуницу команданта дивизиона. Он скиде са ушију телефонске слушалице и усправи се.
Пошао си. Е добро. Отвори само очи и немој да ми шенлучиш. Јеси ли разумео?… Хоћу да ту батерију лично својим очима видиш, а не да те лажу пешаци. А кад је видиш, да ме одмах известиш. Јеси ли разумео?
– Разумем!
– Шта си разумео?
– Господине потпуковниче, разумео сам да непријатељску батерију пронађем…
– Да је лично видиш!
– Да је лично видим и о томе вас известим.
– Тако је! Збогом! – заврши нагло и пружи ми руку.
Поздравио сам. У ставу мирно окретох се надесно и насумце, без тачно одређеног правца, пођох пут ровова.
Док сам био на догледу батерије и команданта, ишао сам куражно; али чим зађох у једну шумарицу и осетих да сам потпуно сам, обузе ме неки немир. Требало је прећи овако по равници хиљаду и пет стотина метара да бих стигао до наших пешака. А на томе путу има простора који се можда види из непријатељских ровова, па ће ме сигурно гађати. Застадох.
На фронту је била тишина. Пред собом видим неке изгажене кукурузе, мало даље шумарицу, онда неке ограде имања. Али ако отворе паљбу? – паде ми на памет и задрхтах, гледајући где бих се заклонио. Онда потрчах до оне ограде, прескочих је, труло прошће запуцкара, и ја се бојажљиво окретох. Нигде живога створа. А мало даље рупа од гранате и свеже избачена земља. Обиђох пажљиво… можда је ту и мртвих било… Преда мном припуцаше пушке. Куршум звизну изнад главе и ја легох уверен да мене гађају. Хладан ме зној проби… Али глупо је лежати на отвореној ледини. Подигох главу да осмотрим, затим нагло скочих и дотрчах до једног дебелога храста. Скинуо сам шајкачу и брисао зној са чела… Сетих се тада оних у батерији како лешкаре поред топова. Па бар да је неко поред мене! Чини ми се као да сам одбачен од целога света. А заповест се мора извршити. Али ваљда нисам ја сам који овуда пролази – храбрим самога себе, провирујући иза храста, не бих ли кога угледао. А преда мном нека нива засађена тиквама. Да је обиђем, биће много далеко; учини ми се зато као најбоље да је претрчим. Али, када закорачих, онда уобразих да на мене нишани цео стрељачки строј… Назад не могу. Већ избезумљен, прикупим снагу, и потрчим, мислећи свакога тренутка да сам ја још жив, а она врзина далеко, далеко, чини ми се даха немам, ноге ми се уплетоше и ја падох… Чујем само ударе свога срца. Удахнем ваздух, и зауставим дах… Као да негде лево пуцају. ја прилегох. Ах, да ли има краја овоме – магловито мислим и сетих се команданта, који онако спокојно наређује.
По пуцању увиђам да сам близу. Оштар прасак се разлеже негде преда мном. Човек мора да се диви тим пешацима. Гину као стока и нико их не жали; па се још команданти поносе бројем мртвих. Предосећам да сада наилазим међу други свет, частан и узвишен, али који живи у вечитоме паклу.
Иако с презиром мислим на позадину, ипак, ипак… човек нема шест живота. Сунце благо сија и поветарац као да милује. А она тиква пробушена, сигурно од куршума, и ја подскочих, те се прилепих уз једну врзину.
Тешка је самоћа и кад живот промиче редовним током, а камоли сада у рату. Ама да ме ране само!… Шта бих радио?… А угледаће ме сигурно, јер тек ваљда не постоји неки зид иза нашега фронта. И све више увиђам у какав сам глуп положај запао, и не својом грешком… Махнуо човек руком и рекао: ето у том правцу!
Промолих главу иза врзине и сада осматрам… Лево једна полусрушена кућа, испред мене забран, а десно нека свеже ископана земља. Опет сам погледао у кућицу и, на своју велику радост, приметих да неко промоли главу.
Трчећи стигох. Један ме војник поздрави.
– Која је ова команда?
– Четврти батаљон…
– Откуда ви овде?
– Па – ете, кујна…
– А где су ровови?
– Ето их испред шуме, ено, види се.
– А да ли вас гађају?
– Гађају, али се ми осигурали одонуд – и показа у правцу ровова.
И онда ми објасни како ћу доћи до четврте чете.
