– Виде ли се непријатељски ровови?
– Е, ете… како да ви кажем, виде се од оно дрво, па до ону врзину.
– А пуцају ли?
– Па… пуцају – вели ми равнодушно, као да се они отуда камењем гађају!
– А идеш ли ти?
– Идем, кад ме зовне командант.
– А… је л те гађају?
– Пуцају, али ја ништа. То им је посô.
– Хоће ли мене да гађају?
– Ко им зна њину ћуд! А неће ви опросте!…
Е дође ми да га ударим.
– Добро, је ли ко погинуо, када се швићкате по цео дан?
– Јес, богами, чвркну једног јуче.
– Намртво?
– А, јок, добро прође, отчепи му само вилицу.
Онда мислим, да ли се прави шерет, или је збила толико отупео да је већ постао равнодушан према толиким грозотама. И да бих га ставио на пробу, обратих му се строгим гласом.
– Обуци блузу, да ме отпратиш до команданта.
Без и једне речи се окрете и навуче блузу, готов да пође.
– Припазидер, бре, на ватру! – обрати се некоме унутра.
– Али не, ниси ми потребан… могу ја и сам.
– Па… како ви наредите – одговори доброћудно.
– А када носите вечеру?
– А, нема ’вод’ вечере! Однесемо пред зору па за цео дан. Преко дана не палимо ватру… Тек сада…
Сетих се тада батерије, где се служба обавља као за време мира. И још налазе да им пасуљ није добар, па замичу у село за кокошке.
– Једном баш ’нод’ код оног дрвета, пробушише ми казан. Срећом, бејаше купус. Истече чорба, али остаде густиш.
Сунце већ беше зашло, али је још светлео црвени ужарени ореол, као да ватра гори.
– Могу ли сад?
– Можете… само претрчите, сигурније је – тешио ме.
Пођох колебајући се. Требало је само једна пушка да плане, па да се одмах вратим. Али стид ме од војника. Воле пешаци да се подсмехну артиљерцима.
Код онога дрвета задрхтах – завукох главу међу рамена и потрчах што брже могу. И тада се сетих пробушенога казана. Ветар је шиштао око мојих ушију, мени се чинило као да праште пушке, али ја сам још жив, жив јер трчим, још мало… и утрчах у ону врзину. Застанем, па се окренем и видим кувара који ми махну руком, као да вели: е, сад можете слободно. Био сам срећан што сам остао читав и, онако усправан, стајао сам да се одморим. Заборавио сам да ме и у том положају може куршум погодити, јер сам већ преживео тренутак када сам био на погледу њиховом.
Тада ми је постало јасно зашто су пешаци онако равнодушни кад около њих звижде куршуми. Та они су толико пута били на нишану пушке и остали живи, а тек што би се чували кад их нико нарочито не гађа.
Пођох кроз забран и тада наједном угледах ровове.
Преда мном се испречили огромни бедеми од свеже земље, између којих су зјапиле дубоке јаме. По једној благој низбрдици слетео сам у тај лавиринт, где угледах људе на чијим се лицима огледала патња, и оцртавали ужаси крвавих дана. Бледи и испијени, необријани већ толико времена, а одело им у нереду и каљаво. На ногама поцепани опанци или остаци цокула, које су већ побелеле од воде и блата. И још дубље рију и канал продужују у позадину.
Пешаци…
Ипак, поздравише ме, а један прошапута: „тобџија“ – и сви погледаше, чини ми се мрско, у моје сјајне чизме и светле мамузе.
– Где је командант батаљона?
– Право, па десно… Изворац, води господина наредника.
Тупо одјекује звек мојих мамуза по мекој и љигавој земљи која заудара на неку устајалу тињу. Ров је дубок до висине човека, а над главом се натквесила избачена земља као планина. Сунце је давно зашло, саобраћајнице су мрачне, те ми изгледа као да тонем у ону земљу, а да се за мном откида цео остали свет. Али онај императив дужности који нагони људе у смрт угушује моју савест и ја сам машина која се одбија од влажних зидова, готово равнодушно, јер ми је ваљда тако суђено, убеђујем себе. И кад већ мора тако да буде, онда нека буде, јер тако и ја хоћу.
– Ево, овде је командант – показа ми руком онај Изворац на једну јазбину из које је зјапио мрак.
Стадох на улазу и лупих мамузама да бих скренуо пажњу на себе. Из мрака се појави људска прилика. По капи познадох да је виши официр. Он ми пружи руку, и онда поче придику.
– Добро су се решили да те и сада прате. Па, бре, брате, ми изгибосмо овде, а нигде једног артиљерца…
– Мени је сад наређено – заустих да се правдам.
– Не говорим ја о теби, већ о онима који теби наређују. Њих бих ја дотерао овде, да виде како је. А шта си ти у батерији?
– Господине мајоре, ја сам водник другога вода.
– Аха! – он се насмеја. – Знаш, питам да нису пратили некога који набавља фураж. Добро, добро! – Па се окрете: – Ордонанс!… Води наредника код командира четврте чете. Дакле, наредниче, тај топ мораш да пронађеш и да га уништиш.
Поздравих и пођох, а у ушима ми непрестано бруји: „Да га пронађеш и да га уништиш.“ А то исто вели и мој командант а вероватно и сви они виши. Већ сам почео да се плашим величине и важности задатка. А да га пронађем треба да га видим, а ако ја видим њега, видеће и он мене… Лупим главом о земљани зид и устукнух.
– Пустите мене напред. Овде скрените – и ордонанс ме ухвати за руку.
Пушке запрашташе, чини ми се, над мојом главом. Тргох се и увукох главу у рамена. Срећом, војник је напред те и не опажа мој страх. Саобраћајница води цикцак и вођа ме непрестано опомиње да променим правац. Али сад се већ лакше сналазим, исто онако као када се у мраку силази низ степенице.
Пред нама одјекује тупарање нечијих ногу.
