– Причекај – рече мој вођа, а оне се прилике прибише уза зид. – Чувајте главу! – обрати ми пажњу. И тада изблиза угледах војнике који на раменима носе сандуке муниције. Беше их једно десет. Лица се наша готово додирнуше и мени се учини као да су од камена.
Иако у правој линији нема ни сто метара, изгледало ми је као читав километар. Већ чујемо жагор људи, неко дозивање, још неколико окука па се нађох на малом проширеном простору.
– Је ли ту командир? – запита неке војнике ордонанс.
– Ко пита? – зачу се глас из рупе.
– Ја, господине поручниче.
– Ко „ја“, оца ти твога…
– Ордонанс из батаљона…
Из мрачне земунице запахну ме задах земље помешан са мирисом ракије. Неко кресну жижицу и простор се једва осветли. Сагох се на улазу и уђох.
– Мило ми је, мило, да видимо и артиљерију – говорио је дежмекасти човек у војничком оделу и без еполета, лежећи на двема даскама постављеним преко неких трупаца. Около су чучали војници. – Е па, знаш, и право је да и ви мало омиришете барут.
– Ама, имамо и ми тога…
– Знам, знам, само мало друкчије. Ја, када се нађем у висини батерије, за мене рат престаје… Посилни, дајдер ону ракију… Ето тако, једино освежавајуће и окрепљујуће средство у рову… Охо-хо! Дедер, наредниче, натегни… Знаш, скотски живот проводимо.
– Господине поручниче – појави се једна сенка на отвору – извршена је попуна муниције.
– У реду… Него стани… Јесте ли требовали пушку за онога, што му је данас преби граната?
– Позајмили смо од командира треће чете. Тамо је један погинуо. Само, казао је командир да му је вратимо кад неки наш погине.
– Добро, онда води ти рачуна.
– Разумем!
Осећам како ми се мути по глави. Ови људи као да су потпуно изгубили појам о животу и смрти. Живећи овако под земљом, они се крећу као живе лешине, чекајући само час да буду расходовани. Али су и поред тога расположени за смех и шалу.
– Дакле, наредниче, ти знаш твој посао… Онај топ не гађа ноћу, а сутра како те Бог учи.
– Дошли су ваши телефонисти – додаје један ордонанс.
– А-ја! – продужи командир. – Рекао сам им да остану код митраљеза. Ту је потпоручник Алекса, па онда иди тамо… Је ли, шта има ново?
Причао сам им о неким коморџијским вестима. Али њих је највише интересовало када ће се завршити рат.
Било је то двадесетог септембра хиљаду деветсто четрнаесте године.
Изиђох, и опет пођосмо у цикцак, али после треће окуке наиђосмо на митраљез.
Потпоручник је лежао на слами у једноме удубљењу. Био је расположен кад ме угледа. „Да бар имам с ким да разговарам“, рече ми после представљања.
Наиђе и Танасије, телефониста батерије.
Обрадовао сам се његовој појави исто онако као када човек у страном и непознатом свету види свога земљака. Смејао се и Танасије и причао ми како се много ужелео својих другова у батерији.
– Нико да ме се сети и прати неку кокошку. Овде мршава посла, господин наредник. Пешаци кад крену напред, онда су газде; али овако, у рову, пука сиротиња.
Онда ми показа где је телефон. Рече да је командант два пута питао да ли сам стигао. И тада дозва дивизион да јави.
– Господине наредниче, тражи вас командант.
– Ало, ало!
– А теби, наредниче, треба два сата да стигнеш! – прекори ме љутито командант.
– Лутао сам… нисам знао правац – правдао сам се.
– Слушај… извештаваћеш ме чим се што деси. Јеси ли разумео?
Оставих слушалицу, размишљајући како људи сасвим без разлога заплићу и онако мучан и тежак живот. Нико није знао да ме упути, а сада се командант љути, као да сам ја шетао по пољу и брао цвеће.
– Ама, друже – говорио је потпоручник Алекса – то је њихов посао. Ми који гинемо не узбуђујемо се толико као они из позадине… Посилни, упали фењер, да види човек где ће да седне.
Туторио је нешто војник по слами, док не блесну слаба светлост. Упалио је слепи фењер који је имао отвор само на једној страни.
Била је то рупчага над којом је био кров од прошћа, са леве и десне стране заклоњена шаторским крилима.
Гледао сам са чуђењем овај свој нови стан, и задигох шаторско крило да видим куда се излази.
Поручник се насмеја.
– То лево је трпезарија, која води све до Митровице, а десно салон, дугачак до Шапца.
Изгледао сам вероватно забезекнут, те ми наново објасни:
– Ово је стрељачки строј…
– Како… ништа више напред нема!?
– Прве наше комшије су Аустријанци.
Кријем своје узбуђење и чудим се мирноћи са којом он то говори. Неко опали из пушке у близини да ми писну уво.
– На кога овај пуца када је мрак и не види се ништа?
– То су стални осматрачи. Сигурно је приметио нешто… запали неко цигарету, па се види кроз пушкарницу.
– Зар је толико близу?
– На овоме месту је до шездесет метара.
Гледао сам запањен како потпоручник мирно лежи и пуши цигарету. Усиљавао сам се да будем прибран и миран, када готово за вратом осећам дах непријатеља. Ипак, ипак, у батерији је осећање спокојства много веће, јер смо бар поштеђени изненадних препада.
Споља чујем бат нечијих ногу и неко пита за потпоручника.
– Потпоручник Радојко – вели ми Алекса.
– Помаже бог… А тобџија стигао… Седи, седи, друже.
Лице му је јасно изолучено и обрасло маљавим црним длакама. Очи црне и сјајне, са којих свакога момента зрачи одблесак душе његове. Појавом својом унесе неку ведрину.
