– Митраљезац, дај који трупац… Какви сте, бре, људи, дођу вам гости па ни да понудите. А шта – намигну на Алексу – дошао мајчин син. Да видиш сад кад завапи: „Господине потпоручниче, у зони сам пешачке ватре, не могу да осматрам“ – потпоручник Радојко пљесну рукама и протрља дланове, а из груди му се заталаса широки смех, који откри његове беле и сјајне зубе. – Но, но, шалим се, шалим! – и он ме пријатељски потапша по рамену.
– А, збиља, имали смо једнога који је одмах известио како је у зони пешачке ватре, и да не може да осматра.
– Ја не знам… али починем да верујем у судбину… срећан случај, назовите га како хоћете. Па ти знаш шта је било пре три дана. – Онда се Радојко окрете мени. – Нареде да бацим бомбе. Ноћу је то било. Узмем са собом четири војника и понесемо по пет бомби. Изиђосмо изван рова, па им приђосмо сасвим близу, ама чујем шапат у њиховим рововима. Онда распалимо… думба, думба, па све у ровове. Зачусмо кукњаву, а ми на ледини оваквој – и показа длан. – Ја не знам како се сручисмо у ров. И замислите: никоме од нас петорице ни длака на глави није фалила, а у рову један погинуо и један рањен у главу. Ето…
Говорио је сасвим спокојно, готово весело, као да седи у некој кафани.
– И ви сте митраљезац?
– Не, већ мученик божји, звани пешак. Иначе једна животиња, која се ни у једној зоологији не помиње, а зове се потпоручник, водник четврте чете. А вабе га као: Радојко Савић – па се грохотом насмеја. – А овај је митраљезац, иначе звани „господин Алекса“.
Потпоручник Алекса се протегну, да му запуцкараше кости и лупи ногом о земљани зид, да се читави комади земље обурваше.
– Јест, господин сада, што не дејствујем – па се обрати мени. – Мој вод је прикривен и ступа у дејство само ако крену на јуриш.
Мислим, онда, како су скромне жеље и прохтеви ових људи. Алекса је у првом стрељачком строју, на шездесет метара од непријатеља, и он је „господин“ само зато што не дејствује. А куршуми непрекидно звижде над главом, бомбе праште около његове земунице, а гранате га туку као и остале пешаке.
– Него, знаш ли ти зашто сам ја дошао до тебе?… Имаш ли дувана?
– Е, то „зеље“ ни код мене не расте… Милисаве!
На улазу се помоли згужвана прилика једнога војника.
– Има ли, бре, гдегод дувана?
– Има код овога тобџије… што је вечерас дошао…
– Код мога Тасе! – сетих се одмах и позвах га. – Имаш ли дувана?
– Па колико дао бог – раскопча се и из недара извади улепљену кесу пуну неких изломљених цигарета и ситног дувана.
Прича Танасије како је од стране батерије био одређен као одржач везе са пешадијом. Приликом борби последњих дана, пре него што се и дошло на ово место, он није имао друга посла него да претреса мртве, и као искусан ратник, између осталога, купио је и дуван.
Потпоручник Радојко задовољно трља руке и пуни своју кутију. Онда се диже.
– Друже, држи…
– Хвала… хвала, немојте, господин потпоручник.
– Ајде!… Нећеш ваљда ти мене да частиш. Са колико си пара пошао у рат?
– Са један динар…
– Па, да ли ће моћи да ти истрајише до краја рата?
– Са могућом приликом сигурно, па ће и претећи нешто – смеје се Танасије, гурајући дуван у недра.
– Е, браћо, хвала вам и до виђења!
– Куда?
– Куда?… Опет бацамо бомбе вечерас… Ето, тако, падне на памет онима из позадине, и дохвате телефон: „Ало, ало, вечерас да се узнемирава непријатељ.“ Испада као да се ми овде гађамо крушкама и камењем. И када бацимо бомбе, онда они распале гранатама, и на крају неколико мртвих и рањених. А зашто?… Да се узнемири непријатељ! Ето… ми њега, а он нас. А они људи у позадини спавају. А овај – па показа руком у правцу земунице командира чете – уместо да објасни, да разјасни, како је људима потребан одмор, јер смо и онако по целе ноћи на опрезу, он само вели: „Разумем, разумем!“… па Радојку на надлежност. Ето… Хајд у здравље! – и изгуби се иза шаторскога крила.
