Причају да су Космај бранили трећепозивци, а да су га Аустријанци освојили на препад. Ту је заробљена и једна наша батерија. Али одмах је пристигао један пук првога позива, одробио је батерију, али не може још да потисне Аустријанце са врха.
Стигосмо у подножје Космаја. Са врха допире живо пушкарање. Пошто је већ пао мрак, командант пешачког пука рече командиру да за ноћас останемо где смо, а сутра ће он видети где ће нас употребити.
Наиђе Милан из прве батерије, која је заробљена, па нам прича:
– Били смо постављени испод самог врха на једном платоу. Те ноћи нисмо имали борбу, била је тишина и ништа није наговештавало да ће ујутру бити неке гужве, па се и пешаци, оне чиче из трећега позива, нису надали… А мене су целе те ноћи јеле вашке…
– Мезетисале те – упаде Александар.
– Јест, али пред зору нисам могао више да издржим већ се дигнем. Скинем блузу и решим се да их потаманим… Кад припуцаше пушке. Командир излете из рупе и одмах поче да командује. Ја онако у кошуљи, са блузом у руци, притрчим топу. Уто груну један плотун и са наше леве стране угледах како се заплави пољана… „На картеч!“ – викну неко. „Предњаци брже!“ – вичу други. Кроз батерију звизнуше куршуми… два послужиоца са четвртог топа падоше. И док пунилац извуче ашов из земље, они се приближише на педесет метара. Топ опали.,. Они прилегоше. А отуда јуре предњаци и налетеше на њих. Једна запрега се сручи на гомилу, остали најахаше једни на друге. Аустријанци припуцаше у ту гужву и тада командир викну: „Вади затвараче!“
Дотле памтим. Али како сам се сручио овде у село, то не могу рећи. Знам само да сам видео горе када један упре пушку у мене…
– Дакле, захваљујући вашкама, ти си спасао свој живот…
– Сигурно си тада осећао већу трему него кад у ајнцу вучеш на седамнаест – упаде Александар.
– А богати, добро ме подсети – и Милан се маши за џеп, извуче карте и поче да их меша.
– Карте понесте, а топове остависте – дира га Милутин.
– Шта ћеш, Учо, мора човек да мисли и на душицу своју. Деде подели – пружи карте Александру, и док овај жмиркаво гледа, померајући лагано доњу, Милан објашњава: – У рату, Учо, немаш шта да мислиш. Јер зашто би постојали оволики силни штабови… Њихова једина дужност је да се старају како ћемо ми да погинемо…
И док су звецкали грошеви и динари, горе на положајима праште пушке, а повремено писне и понеки куршум изнад наших глава. Али ми седимо иза једне, куће, па смо сигурни као у тврђави.
Ујутру је командир пошао у извиђање. Собом је повео Милутина и мене, а са нама пође и Милан својевољно, да би видео своју батерију. Донекле смо могли јахати. Али иза једног гребена зазвиждаше куршуми, те брзо сјахасмо и пођосмо пешке. Ишли смо прво косином, по благој узбрдици. Свакога момента зазиремо од куршума што, одбијени од земље, зафрчу изнад наших глава… Кретосмо право навише и јасно разазнајемо праскави пуцањ аустријских пушака. Сада смо у мртвом углу. Али са зебњом помишљамо на онај хрбат изнад нас, са кога се види батерија и где звижде куршуми са свих страна… Нешто од напора, али више од узбуђења, срце је снажно ударало. На овоме простору се виде разбацане војничке ствари: чутурице, торбе, негде остављена пушка са натакнутим бајонетом, крвави завоји…
Застадосмо да се одморимо. Овако са висине, видимо доле село, мало равнице, разазнају се коморе и мунициона одељења. Мало даље, у оној плавкастој измаглици, налази се слободна, мирна земља, где људи обављају своје редовне послове… А пред нама, одмах иза гребена, људи се бесомучно убијају и многи умиру у ропцу, без помоћи. Пред овим трагичним и смртоносним тренутком уозбиљио се чак и Милан, па ће рећи:
– Е, људи, ако мајка проклиње сина, нека само каже: дабогда био пешак.
– Заиста – вели командир – и нико им доцније не одаје признање које су заслужили својим радом и својим патњама…
– Видели сте после балканског рата – рече Милутин – како многи без руке или ноге просе. А ко је прихватио те људе?… Међутим, ево тих хероја, који су иставили своје груди челику, да би се доцније китили ордењем забушанти… Где су оне професионалне патриоте, који распаљују и траже рат по београдским улицама?… Нигде једнога не видех целога рата…
– Хајдмо! – рече командир и ми се дигосмо.
Под самим гребеном угледасмо мртво тело једнога пешака. Лежао је полеђушке, лице му је обрасло у проседу браду, а очи отворене и стакласто сјајне, као у пуњене птице. Обиђосмо мртво тело, осећајући потајну језу, и пожурисмо… Угледасмо бојно поље.
Лежали су мртви на свима странама између поломљених пушака и разбијених ствари, скотурени, опружени, са раширеним рукама, или лицем заривеним у земљу. Пред нама су топови растурени у нереду, као стара гвожђурија, а пред њима побијене шесторне запреге, па се трупине коња изнадувале и копите високо штрче… Преко топа пресамићен леш, сигурно артиљерца… мало даље опет леш, извађене гранате, растурене чауре, торбе… Онда гомила лешева, наших војника и аустријских… А педесет метара од топова, остатак живих полегали иза камења и плитких ровова и пуцају.
Командир се обрати мени:
– Не сме се ни помислити да изводимо овде наше запреге са топовима. Остаје нам једино да се ти сјуриш у сусрет батерији и наредиш да послужиоци поскидају затвараче са наших топова, па да их наместимо на ове напуштене топове.
Батерија се кретала за нама. Војници су брзо скидали затвараче и са овим теретом кретоше само послужиоци узбрдо. Зачу се тада убрзана пушчана паљба испред нас, а однекуд и са стране. Увиђају и сами војници колико су ово критични тренуци, па журе задихани, знојави. Без предаха стигосмо до командира. Он нареди да они са својим послужиоцима притрче оним топовима, наместе затвараче и одмах отворе паљбу на највиши камењар, где се налазе непријатељски војници. Додаде још да послуга четвртога топа остане као резерва, ако би неки од војника на овоме путу пао…
– Послуга првога топа са мном, напред! – и командир први скочи, залете се деснокрилном топу, а за њим и шест послужиоца.
Потрчасмо и ми остали. Била је вечност претрчати тај простор обасут куршумима, који су прштали по земљи, звиждали око главе… Са сваким кораком је расло осећање страха… Јер се гине, и никад више живота, сунца. А они мртви као да нас вуку, и ми као да не одмичемо, већ стојимо… а непријатељ нас гађа, сада нишани, само што није опалио, ах, боже… још неколико корака… неко јаукну, али ми се тада сручисмо на гомилу иза топа и каре. И прва мисао је била: жив сам, жив…
– Брже, дајте га овамо – викао је некоме Траило.
– Пуни одмах!
Темпирачи довукоше Јанкуља, који је стењао и шкрипао зубима од бола.
Затварач шкљоцну… Урлик се разлеже планином, а пред нама на две стотине метара, из онога крша, полете камење увис… И први топ поче да дејствује. Војници нишане непосредно. Гађали су без команде, подстицани унутарњом ватром и незајажљивим бесом.
Из онога крша забелеше се наједном пешкири и мараме, наши пешаци поскакаше из својих заклона и у неколико скокова успеше се…
– Прекини паљбу! – повикасмо и изиђосмо испред топова да посматрамо предају непријатеља.
Суре и плаве блузе измешаше се… Разлеже се отуда: „Наздар, наздар“… Али ипак, њихове цокуле су много боље од исцепаних опанака и, после срдачног поздрава, свлаче Чеси цокуле, „дарујући“ наше војнике. А и телећаци им нису више потребни, те их товаре на своја леђа наши пешаци… Да одмогну Чесима, а и себе мало да снабдеју. На ту општу размену отрчаше и артиљерци… Мало после силазе заробљеници у сурим исцепаним шињелима, док се Танасије шепури у једној бунди, са лулом у устима.
