Тужно гледа рањени Јанкуљ и вели:
– Где нађоше баш сада да ме ране!
А рањен је у ногу. Танасије му предаде на поклон један телећак.
На крвавом разбојишту је овладало весело расположење. Однекуд са десне стране терају пешаци буљук заробљеника, који весело машу, јер су се најзад и они спасли мука. Само официри, по свој прилици мађарски, гледају мргодно, покушавајући да и сада одржавају неку дисциплину међу својим војницима. Али смеју им се сада у лице Чеси… Појави се и командант батаљона, који одмах нареди да се заробљеници сврстају и команду над њима преузме један наредник Чех. Заробљеници уређени по четворица кретоше, без оружја и спреме, лагано низбрдо.
На положајима остадосмо само ми артиљерци, са онима мртвим.
Кретосмо да разгледамо разбојиште. Необјашњиво нам је откуд оних двадесет мртвих наших и аустријских војника, готово на гомили. Неки још држе стиснуте пушке. У оном камењару између мртвих јече рањеници. Командир прати хитно ордонанса да позове болничаре, ако их где има… Махом су рањени у главу, или у груди и болни јауци непрекидно допиру до нас. Војници ваде своје завоје и превијају једне, другима подвезују руке да им не би отицала крв. иза једне стене лежао је на леђима један наш пешак, готово дете, са великом раном на челу. Био је још жив и непрестано је махао ногом. Војници га гледају и ћуте, нико не сме да му приђе…
Било их је са разнесеним грудима, други су лежали непромењени али непомични, као да су заспали. Лежало је шест наших војника са лицем наслоњеним на кундак, као да нишане… Били су неми… и укочени. Један лакше рањен пешак нам објасни да су они погинули још јуче, сви на један мах, од једнога шрапнела, који је експлодирао изнад њих. Међу њима се налазе два рођена брата. У свих је лице мртвачки бледо, а само једноме је из уста текао млаз крви, па се прелио преко руке и кундака.
Из низине, тамо негде око села Неманикућа, допирали су пуцњи пушака. Видимо како плаве блузе потеране нашом пешадијом беже путем, а неки нагрнуше у једну кућу покрај пута, сигурно да се тамо заклоне. Командир нареди да људи на рукама изгурају један топ на сам врх, и војници узеше на нишан ону кућу одакле су Аустријанци давали сада снажан отпор. После неколико метака, једна разорна удари посред крова и из куће истрчаше само њих неколико, али дочекани пушчаном ватром, сви падоше један за другим.
Болничари су већ стигли и уз помоћ једнога вода пешадије прикупљају рањенике. Дугачка колона сељачких кола шкрипала је лагано низбрдо, односећи рањенике… Из ровова и шуме доносили су мртве, па их ређали једне поред других…
Сутон се спуштао и ветар поче дувати планином, завијајући на махове кроз оголеле гране, као посмртна песма оној бескрајној колони мртвих војника… Шћућурени иза топова и кара, војници су ћутали као да се боје близине оноликих мртваца, којим је окружена наша батерија.
Неко рече:
– А онај јадник још маше ногом…
– А бога ти!
– Болничари га већ ставили међу мртве, јер кажу и тако ће умрети.
