Провели смо осам месеци у затишју, у потпуноме миру. Сада крећемо у нови рат. Наше је расположење сасвим другојаче од онога године деветсто четрнаесте. Онда се песма орила, а талас одушевљења витлао над земљом Србијом. Људи нису имали ни магловиту представу крвавога разбојишта. Нагла промена, заједнички живот другова истих година, истоветних душевних узмаха, чинили су људе раздраганим, и бујао је колективан занос, који је гушио сваки узмак и слабији дрхтај срца.
Сада, војници су уздржљиви и хладни. Мучаљиво и тешко искуство прошлих дана научило их да трезвено мисле. Када би се питали, рекли би примирене савести: доста је било… Али треба наново бранити земљу и они полазе у сусрет смрти промишљено. Без песме и ратних поклича.
Рано изјутра изјахали су команданти и командири батерија. Са суседнога брега посматрали су положаје и страховито дејство немачке артиљерије. Испред нас протезала се змијаста заравњена коса, чији се десни бок, негде у даљини, спуштао постепено и губио између топола, у равницама Мораве. На благој падини према нама, између златножутих кукурузишта, блистали су зелени виногради. Пиркао је јесењи поветарац. Сунце зрацима својим као да је миловало крцато виногорје. Близу врха назирали смо у једноме винограду неку нашу скривену батерију.
– Од оне батерије па десно разместиће се батерије нашега пука – говорио је командант командирима батерија.
На коси, у близини оне батерије, куљну земља измешана са димом и црни стуб изви се као да из земље куља. Још један, други, трећи… Гр-ру… Гр-р-р-у, одјекнуше експлозије тешких непријатељских граната. Потом тишина. Занемели посматрамо и слушамо самртну хуку… Ветар пирну и неколико увелих листова падоше међу нас.
Командант се обрати мени:
– Узмите једнога ордонанса, обазриво приђите оној батерији и питајте из којега је пука.
Кретох са поднаредником Грујом. Сиђосмо у јаругу. Онда пођосмо уз косу ка оној батерији. Пред нама је дрхтала земља од експлозије разорних зрна. Са стрепњом ишли смо лагано, ослушкујући шум граната кроз ваздух.
– Бого мили, ала грокће – проговори поднаредник Груја.
Са једнога узвишенога таласа земље угледасмо топове оне батерије. Људи се беху склонили у заклон. Позади батерије сукнуше из земље четири црна стуба дима, разбацујући огромно комађе земље. Од страховите експлозије осећамо како нас запахну ваздушни талас. Дах нам застаде. Стојимо неодлучни, не усуђујући се да кренемо даље, јер нам се чини да ће нас онај замах и прасак зрна од четрдесет и два сантиметра збацити као перце са коња. Али заповест се мора извршити.
У размаку експлозија кретосмо, зверајући на све стране не бисмо ли чули лет гранате… Видимо како војници оне батерије истрчаше код топова и почеше пуцати… Сада је немогућно прићи… Још се они нису ни склонили, а батерија утону у дим и прашину. Ми несвесно окретосмо коње пред овом навалом челика. Једна граната удари негде лево од нас, и као муњом ошинути, скретосмо нагло надесно, појурисмо кроз неку врзину, и једва се заустависмо у једном кукурузишту. Ушли смо већ у опасну зону. Сагибамо се од страшног праска и вијамо бесциљно, као звери кад их прогоне. Коњи дрхте, а и ми смо усплахирени.
Вели Груја:
– Кад бих знао да мене гађа, умео бих да се чувам. Кад овако обасипа, човек да изгуби главу.
Договарамо се да сачекамо кад паљба мало престане, а тада да се залетимо и у пролазу запитамо… Пред нама је један виноград. Гледамо како читави чокоти одлећу у ваздух. Стабљике трепере кроз онај дим као мртвачке кости. Стрепимо при помисли, ако онај случајно само мало повећа даљину. Присетих се тада да нас официри посматрају са брега позади. Осетих се посрамљен, па већ избезумљен викнух:
– Хајдемо! – и ударих коња.
Нешто страховито груну лево. Нисам свестан себе, а коњ јури трком. Нешто прескочи… Чини ми се никад краја овој јурњави, а батерија као да одмиче испред нас. Ваздух пишти као фијук оне гранате, сагибам се, сада ће… сад… Нерви су као струне, и, преда мном, наједном испаде батерија. Војници нешто вичу и машу рукама, сигурно да се склонимо. Зачух како Груја викну:
– Која је батерија?
– Дринска… Бежите!
Један официр виче љутито из заклона, али ми пролетесмо као ветар, скретосмо низбрдо… Згрчисмо се од ужаса. Пред нама сукну пламен, један, два,… четири, а у ушима нешто писну од страховитога треска, као да се брдо проломи. Несвесно затегох дизгине, док Груја протрча и викну да бежимо лево. Опустих дизгине, коњ опружи врат. У трку налетесмо на живу ограду, коњ поклецну, ја се одвојих од седла и, као бачен, треснух са оне стране ограде о земљу.
Ваљда је само искра свести трептала. Покушавам да се дигнем, али ме нешто неодољиво вуче земљи, и, ослоњен на руку, кретао сам главом, док ми је у ушима нешто пиштало, а пред очима трепериле разнобојне искрице. Пипнух се по глави и грудима… Жив сам… Сетих се одмах да на овоме месту могу погинути. С напором се подигох и тада угледах коња, који је стајао позади и сав дрхтао. Дохватих га за дизгине и пођох трчећи низбрдо.
Груја ми је јурио у сусрет.
– Шта је са вама? – Он скочи са коња, и поче да брише прашину са мога одела. Рече ми да једне еполете немам. Хтеде да се врати, али га задржах, и пођосмо пешке низ косу.
Зачусмо неке чудне гласове, као вику, те застадосмо… Угледасмо једнога старијега човека разбарушене косе, раздрљена одела, који нам журно приђе, и поче говорити неке неразумљиве речи. Био је у сељачком оделу. Говорио је нешто о своме имању, о богу душманину, призивао свеце, па се наједном дохвати за одело и поче га цепати… Онда изненада скочи на Грују и дохвати га рукама за гушу. Ја прихватих дизгине његовога коња. Груја размахну снажним рукама, тресну га о земљу, у магновењу скиде пушку, и упери је у груди безумнога човека. А онај испусти страшан крик, и, дижући руке, повика:
– Не, Бога ради!
Груја спусти пушку, али га је нетремице посматрао… Онај се придиже, гледајући у цев пушке, и лагано одмаче, па викну:
– Народе… народе, дођи и носи, узми… Свети Илија…
Био је свакако неки од оних мирних лудака, који служе на увесељавање села, а сада је, под утиском ове паљбе, сасвим помахнитао.
Узјахујући коња, Груја каже:
– Славу му, остадох читав горе, а овде замало да настрадам од овога лудака.
Командант је отишао са онога места где смо га оставили. Једва га пронађосмо. Приђох му и саопштих за ону батерију. Али он, и не гледајући ме, као да га се не тиче то што му саопштавам, проговори:
– Аха, добро! – и продужи разговор.
