Ново Косово поље

Престала је најзад киша, али су гранате најтежих калибара све жешће риле по рововима и около топова. Наша је артиљерија тукла без престанка њихову пешадију и држала је још увек на извесном одстојању.
Једнога дана јави нам се један пешак:
– Помлати нас њихова артиљерија и остаде нам жалба што не можемо да се наплатимо њиховој пешадији.
Тачно, у одређено време, отварала је паљбу немачка артиљерија. Обично у осам часова, па до подне. Онда од два часа до пет. Нико није био поштеђен њених граната. Са језом смо помишљали на онај дан, када ће наступити „премијера“ – као што рече потпуковник Петар.
И једнога дана, септембра месеца, као да се земља проломи. Ама на један мах. На простору од једнога километра падао је челик праисконским бесом, уз грмљавину, ријући сваку стопу земље. Слаби заклони летели су у ваздух. Делови људског тела разбацивани су на све стране. Од заглушне хуке, рике и ломљаве није се чуо ни јаук рањеника. Живи су занемели од ужаса, прибијени уз земљу. Свакога часа захваљивали су Богу на милости што им је подарио још који секунд живота. Над разбојиштем се разастрла магла од дима и прашине, кроз коју се видео повремени блесак наших топова.
Иако потамнео као земља, потпуковник Петар се шалио да би охрабрио нас млађе.
Са лудачким бесом заковитла шрапнел изнад наших глава и стотинама куглица запрашта око нас. Сви смо се прилепили за земљу. Једино је остао потпуковник Петар и гризао доњу усну.
– Ах, страшно! – проговори Лука, па се обрати потпуковнику Петру: – Ја мислим, није препоручљиво да се правите Краљевић Марко.
– Свакоме је одређен суђени час, Лукијане.
– Ја се старам да не дође тако брзо…
Једна тешка разорна граната рину у близини и уз громовити тресак избаци земљу, чији комади падоше и међу нас.
– Како, како? – запита некога телефониста. – Погинули?… Колико рањених? – окрете се потпуковнику:
– Јављају из шесте да је изгинула послуга трећег топа, а потпоручник Војин рањен тешко у главу.
– Ух, богаму! – проговори неко.
– Нареди да се потпоручник Војин донесе одмах овде!
Од треска једне гранате прибисмо се несвесно један уз другог.
– Луко, скрени пажњу командиру четврте батерије да се на левој ивици шуме види кретање пешадије.
– Ало, ало… ало… ало, четврта! – окрете се нама: – Изгледа прекинута жица. Телефониста Бонга, нађи брже прекид.
Пред отвором заклона неко се кретао. Угледасмо како војници носе потпоручника Војина. Био је гологлав, а лице му се није видело од крви. Са чела је, у широким млазевима, текла крв и натапала његов шињел и војнике који су га носили… Спустише га на земљу. Неспретним рукама перемо његово лице и ружичаста вода јури преко одела… Појави се свежа рана као узорана бразда на левој слепоочници.
– Добро је, није ушло дубоко.
А у непосредној близини нашој се крши и ломи, и ми, дрхтавим рукама, везујемо груби завој око главе рањеника.
– У војсци су нас научили којекаквим тричаријама, нико нам не показа како се прави завој – љути се Лука. – Г-р-р-у… г-р-р-ру – пролама се ваздух и једно тешко храстово стабло се пови, готово да нас поклопи.
– Ало, ало, четврта, јавите командиру да се на ивици шуме опажа кретање непријатељске пешадије. Ту-у-у, ту-у, свира телефон и телефониста јавља да је рањен командант првога дивизиона.
Један од оних спроводника прича да је шрапнел ударио изнад самог топа и побио сву послугу. Пуким случајем је само потпоручник Војин рањен.
– Носите га брзо! – нареди потпуковник Петар.
Гр-р-р-у! – тресе се земља. Сада још жешће, још страшније. Лица наша су потамнела, а поглед неодређено блуди, као после неке тешке болести. Али нико не узмиче, док се непријатељ не појави да нас побије. Ваљда смо зато овде и постављени. А тешко је, несхватљиво мучно. Главу заноси неизмерни терет, и у ушима непрекидно бруји од силнога треска и потреса ваздуха.
– Воде капетана Власкоја, сигурно рањен…
– Да ниси рањен? – запита га потпуковник Петар.
Он само уздахну и климну главом.
– Раскопчајте му блузу!
Пипамо га, загледамо, али нигде крви.
– Ево на чакширама крв, свлачите га – повика Лука.
Положисмо га на земљу, али на њему не нађосмо ране… Лежао је он као мртав, готово без свести.
– Оставите га мало на миру, то је јака конту зија. А где је ударило? – запита командант војника.
– Баш уз нас…
– Откуд на њему крв?
– Један је погинуо, а има и рањених…
– А да ниси ти, бре, рањен?
– Нисам…
– Откуда ти крв на руци?
Војник покуша да дигне руку, тада пребледе, и забезекнуто погледа.
А када му скидосмо блузу, угледасмо рану на мишици.
Од муке се насмејасмо.
– То ти је оно: „Болан здравог носи!“ – покушава да се нашали поручник Лука.
– Е, није баш тако. Контузија је тежа од многих рана – каже потпуковник Петар и показа на капетана Власкоја, који је непомичан и без свести лежао на земљи.
Војници журно однеше и капетана Власкоја.
Видимо непријатељску пешадију како наступа у скоковима. Неке наше батерије, иако већ на издисају, гађају. Од грувања топова и страшних експлозија не чују се више пуцњи пушака. Са батеријама је изгубљена свака веза, и сада, без икакве улоге, стојимо у овој рупи сличној гробници. Осећамо се као осуђеници на белом хлебу…
– Јављају, да је поручник Јанко тешко рањен – извештава телефониста.
Гр-р-рууу!
Ни броја се не зна овим експлозијама. Дрхтавица обузима тело. Лукине уснице су помодреле. Гру-у! Експлозије се сустижу, и пред нама, у висини пешачких ровова, земља као да гори. Из пешачких заклона нико се не појављује.
Гр-у! Гр-у! Гр-р-р-р-ру! Ковитлају, праште, рију гранате око нас. Ах, најтеже је кад заурла она тешка. Гр-р-ру! Очни се капци грчевито затварају. Гр-у! А од пренапрегнутог ишчекивања у ушима нешто бубњи. Ето је… Кожа као да се набира, тело се грчи, мисао замире. Гр-р-ру!…
Хуј! Као да спаде нека копрена. Тело као да се извлачи из неке чауре. Опет… Јури безумно… Ах, смилуј се. Заошину. Гр-р-р-ру! Тресну, урликну. Тама… понор… Гр-р-р-ру! Ала у ушима пишти. Или је то јаук. Гр-р-ру! Неко стење. Али шта ми то ноге притискује? Гру! Гр-ру! Гр-р-ру!
Мајко моја! Као да се брдо свалило. Рањен?!… Напрежем свест. Отварам нагло очи. Грр-ру! Видим неке ужаснуте прилике. Гр-у! Гр-у! А телефониста се страшно искревељио, вилице му црвене и разјапљене. Гр-ру! Али зашто су му очи исколачене, укочене?