Ново Косово поље

С тешком муком се придигох. Тело дрхти, те се наслоних на земљани зид. Гр-рру!… Много дима. Нешто ме гуши. Пуна су ми уста земље и неке сукрвице. Сад ће… Гр-р-ру!…
Напрежем мисао. Знам, знам, све још знам… Али откуда ми ова земља у устима. Гру! Гр-ру! Онај опет стење, јечи… Та људи су зверови. Доста! Гру-у-у! Господе!… А Луки тече крв из носа. Неко говори да је разорна ударила у ивицу заклона и убила телефонисту, а поднареднику разнела ногу.
– Изнесите га! – наређује потпуковник Петар.
– Брже завој!
– Јаој, браћо…
Гр-р-ру! Гр-р-рру!
Гледам као у бунилу како провукоше неку крваву масу. Жмарац ми обузе леву страну тела, па се заустави на левој стопали. Гр-рру! Претрнух: да нисам рањен. Хтео бих да се ослоним на ногу, али ме снажан замах ваздуха прикова за земљу. Гр-ру! Гр-р-р-ру! Гр-р-р-ру!
Прсти су ми заривени у земљу, као да бих хтео да се слепим са њом. Ах, боже, ала сад осу! Нешто се цепа, пара. Гр-ру!
Случајно се ослоних на ногу. Хвала богу. Грр-р-ррру! Ух, неиздржљиво. Хладан ме зној проби. Гр-р-ру! Неки ме умор спопада, а глава заноси, као да ми се спава! Никад краја. Гр-ру! Гр-ру! Гр-ру! Гр-р-у!… Гр-р-р-ру! Гр-ру!
Намах се све утиша.
– Шта је оно?! – повика командант.
Извисмо се из заклона. Не верујемо очима својим. Изнад наших пешачких ровова стајао је стрељачки строј немачких војника у шлемовима. Наши су сви пешаци били мртви. Из неких шљивика јурили су у трку предњаци својим топовима. Запрегнути топови и каре бежали су у нереду на све стране, послуга је трчећи пешице замицала у кукурузе. Други су вукли рањенике. Неки коњи су јурили без јахача. Топови у бесомучном налету руше ограде, обарају дрвета, пробијају се кроз врзине, преко јендека…
– Свршено је – рече потпуковник Петар.
Бежали смо низбрдо. Сретосмо наше сеизе са коњима. Пред нама сукну пламен из земље, затутња, ми се повисмо по коњима. Скретосмо у један шљивик. Шрапнел нас сустиже, цикну над главом језиво. Један се сломата са коња. Прескочисмо неке ограде. Артиљерија заошијава са свих страна. Налетесмо на неке пешаке. Јурили смо путићем један за другим, и улетесмо у село, у које су замицале и батерије…
Као да чујемо врисак жена и деце. У пролазу видимо побијену запрегу, мртве возаре.
Тек иза села застадосмо да се прикупимо. Коњи су бректали.
Но, хвала богу, живи смо и живећемо још целу ову ноћ.
Падала је јесења киша.
Потпуковник Петар скиде капу, протрља чело, затим прстима притисну очи, као да се тек са да освести.
Погледа нас и тужно проговори:
– Господо, данас смо доживели ново Косово поље…