– Ала се „штрецну“!…
– Кувар је он…
– Море, и њега бих ја поред митраљеза – добацивали су са разних страна на рачун дебељка, који се задовољно смејао.
– Јест, а шта ћемо онда са митраљезом?
– Е, бато, ту бих поред митраљеза поставио оне ћораве у једно око, али са здравим ногама, па нека они спасавају митраљез. А ако сви изгину и остане митраљез… опет добро: мање је три до четири шкарта.
– Слушај, народе – скочи онај са риђим брковима – седите један до другога и одуприте се леђима о зид, тако…
– А о шта ћу да се одупрем ја? – запита један који је стајао при отвореним вратима.
– Ти се згури, а кад наиђе мост, ти се онда наслони…
– Да ти мало прочибука леђа…
– Шта се буниш – упаде онај риђи – окрени се упоље, и седи. Ето тако! Сад се луфтирај!
И тако се сви разместисмо.
Поред нас прохукта локомотива. Мало затим наиђе нова композиција и заустави се у станици. Опет се разлеже песма, чује се вика и ларма. Неки поскакали из воза и потрчали на перон да траже воду. Капетан виче, стража их враћа. О наше вагоне с треском лупи локомотива и одмах затим крете, да нас прикачи за нову композицију.
– Вози… терај! – падали су повици. – Јесте ли нас жељни? – запита дебељко оне из суседног воза.
И опет трескање, лупарање вагона, и најзад се све утиша. На перону су остали још само капетан и стража.
Напољу се зачу пиштаљка. Локомотива писну, вагони затакараше и композиција крете, уз дреку војника, довикивање н добацивање свима онима поред пруге.
Имало их је као да путују на неко весеље. А многи су носили у души носталгију за остављеном кућом и породицом. Осмехивали су се на шале, али је још било сете на њиховом лицу. С времена на време би се замислили и лак уздах, готово неприметан, отимао им се из груди. Само не задуго. Сунце је освајало, а у вагону била запара. Људи поскидали капе и гуњеве… Ређају се нови утисци и нарушавају онај готово устаљен ток мисли, а што ближе команди, у свима расте осећање ишчекивања о том новом животу. Општи талас масе обухвата и ове носталгичне, витла их, слама, док не навикну и онда ће сви заједно, као захуктала река, јурити тамо где им се нареди.
Било их је из разних команди. Неки се на успутним станицама скидали.
– Е, здраво браћо! – рекоше кад воз стаде. – Дај Боже да се опет видимо.
Дебељко се измигољи из једног угла и добаци:
– Слушај, друже, пиши кад стигнеш!
Било је мало војника на улици, више сељака, старијих, са торбама на леђима… Из паланачких радња допирао је мирис катрана и штављених кожа. Пред кафанама седели старци и посматрали пролазнике… А куће промичу, све их је мање, одстојање од касарне се све више смањује, а с тим, чини ми се, ишчезава и онај безбрижни живот… Не знам да ли да успорим ход, или да прекратим што пре неизвесност, па да се увучем у самога себе и окрећем по вољи и наређењу других…
Пред оградом поседали сељаци и зуре у ону пољану где су им синови, браћа. Чекају да приме њихове ствари, или да узму… можда последње збогом.
Пред капијом застадох неодлучно.
– Артиљеријски пук? – обратио сам се стражару.
– Пролази – одговори стражар и не гледајући ме, као да је хтео рећи: унутра може сваки, али је отуда тешко изићи.
Закорачих. Угледах једнога наредника како постројава војнике. Мало даље једна група носила је сламу… Један је трчао некуда. Неки поднаредник викао на војника, који је држао коња на дугачком конопцу и терао укруг. Тамо даље су подизали шаторе, а резервисти се на отвореној пољани пресвлачили… Сва лица уозбиљена, сви журе, само ја стојим на средини круга, неодлучан на коју ли ћу страну.
– Пардон – обратих се једном каплару.
Али он прође журно поред мене, и тек када се одмаче, као да се нечега присети, окрете се и руком ми показа:
– Тамо! – и продужи.
Упутих се у правцу оних шатора и угледах како испод једног дрвета седе за столом неки официри, окружени резервистима. Приђох и ја.
Пријављивали се резервисти редом и одговарали на питања шта је ко био у кадру. Нишанџија, пунилац… Помоћник нишанџије… возар.
– Који? – запита потпоручник.
– Шта га питате? – упаде капетан. – Видите какав је смолав.
– Средњи? – запита потпоручник.
Резервиста развуче уста у осмех и процеди нешто у знак одобравања.
– А ти? – обрати се капетан мени.
Рекох му своје име и презиме и занимање у грађанству.
– Не питам те то, него какву си службу вршио у батерији, имаш ли чин?
– Ђак, поднаредник.
Потпоручник је превлачио прстом преко списка, погледа до краја, а онда се обрати капетану:
– Нема га…
– Е, иди у другу батерију, ено тамо! – и показа ми руком у правцу неких шупа, испод којих су зјапиле топовске цеви.
Моје су ципеле тупо одјекивале према лупи поткованих војничких чизама. Гледајући онај правилно „упаркирани“ челик, она строга лица, слушајући одсечне команде, имао сам утисак као да тонем у неку дубину, безнадежно, неповратно. Бојажљиво сам се кретао и готово застрашено приђох столу за којим су седели поручник и наредник.
Нисам заборавио да им прво кажем чин.
Опет ме упутише даље…
Као да сам се мало уживео у околину… Застадох пред шталом одакле ме запахну мирис сена и амонијака, подсећајући ме на живот у кадру. Коњи су били нешто узнемирени, чуло се трупкање ногу и рзање. Наједном зачух команду:
– Код коња!
– Прими! – викнуше војници сложно углас и одјекну једновремено: шљап, шљап.
И као да се онај мој живот у кадру слепи са овим садашњим, све ми се учини познато и блиско, а све оно што се збивало у међувремену као да ишчезну. Намах, одједном. Сметало ми је сада грађанско одело и пожурих да нађем своју јединицу.
