– Још сте нам само ви недостајали – говорио је један капетан – па смо комплетни. Сада списак можемо закључити.
И за мном као да се затворише врата.
Стајао сам неодлучан, не знајући шта треба да радим, ни куда да идем.
– Дакле, од овога момента си поднаредник пете батерије! – обрати ми се онај капетан. – Батерија је код оних шатора. Иди нађи батеријског наредника и реци му да ти дâ ново одело и осталу потребну спрему.
– Разумем! – понављао сам, а при поласку замало да војнички поздравим и готово стидљиво се дохватих за шешир, и упутих у правцу оних шатора и људи около њих. За њих је одсад била везана моја судбина, за онога наредника, за онога редова у широким чизмама, за целу ону масу људи који се постројили, укочили и гледају у наредника, који објашњава:
-… Свршено је. Од сада за вас важе правила и прописи о војној дисциплини. Ко одрекне послушност, ко избегава службу, ко омета рад, судиће му се по кратком поступку. Биће изведен пред ратни суд и стрељан… Јесте ли разумели?…
Маса нешто процеди кроз зубе у знак разумевања и остаде нема и укочена. Униформа, онај челик… параграфи… дисциплина… смрт, нека осећања тешка као олово падала су на душе, залазила у најскривеније куте и потискивала нежне мисли о породици, љубавне дрхтаје и многе ситне бриге свакидашњег живота… Војници су нетремице гледали наредника, као да чекају разрешење или неко правдање за онако тешке речи. А наредник, наслоњен на сабљу, продужио је:
– Сазнали сте да нам је Аустрија без повода објавила рат. Наше куће, наше породице и све оне тековине које су знојем нашим и наших предака изграђене, хоће непријатељ да уништи. И још више… хоће да нам пороби Отаџбину… Бранићемо се до последњег човека. Јесте ли разумели?
– Разумели смо! – грмнуше једногласно војници. Овим ускликом слише се све оне појединачне мисли у једно заједничко осећање, изражено у појму: Отаџбина. Као да су тек сада разумели да је сваки од њих један мали беочуг у огромном ланцу, и да сваки носи један део одговорности на себи. И зато им је израз лица био ведрији. Гледали су наредника смело у очи.
– Капларе – обрати се наредник – послужиоце води код топова, а возаре у шталу.
И паде команда, звецнуше мамузе, маса полегну и тресну ногом.
– Добро је, војници! – поздрави их наредник.
– Стараћемо се! – одговорише они сложно, и онда се изви један глас:
Јесам ли ти, јелане,
говорио, дивна вита јело…
Наредник се окрете и пође у шатор. Тада му приђох.
– А, ти си тај… Видим ја да ми један недостаје. – Онда се обрати једноме војнику: – Води поднаредника код руковаоца да му дâ одело и осталу спрему.
Песма је одјекивала касарнским кругом и чули су се сложни удари ногу. Сасвим несвесно подскочих да променим корак, и од тога тренутка овај одмерени такт као да укалупи и моје мисли…
Жуљила ме јака, сметале ми чизме, тешка ми била сабља, саплитао сам се о мамузе… Али са извесним поносом посматрао сам оне две звездице на рамену, а војници су са неким страхопоштовањем пролазили поред мене.
Било ми је одмах јасно. Људи у војсци имају два лица: једно којим гледају испред себе, а другим иза себе. Иако су испред мене биле високе степенице, ипак ме је тешило што је за мном велика маса, која се окреће по мојем наређењу и која се стара да погађа моје мисли.
Притегао сам сабљу, подухватио је прописно, затегао блузу и стао пред командиром у ставу „мирно“.
– Господине капетане, дошао сам да вам се јавим…
– А-ха!… Наравно, сасвим други човек.
Развукао сам усне у смех, вероватно исто онако као онај средњи возар из прве батерије.
– Пошто си положио официрски испит, одређујем те за водника другог вода. Наредниче, то ћеш ставити у батеријску заповест. Дужности водника су описане у „Правилу службе“, а даља упутства добићеш од потпоручника Александра. Јеси ли разумео?
– Разумем!… Господине капетане, бићу тако слободан да вас замолим…
– Нема овде „бићу тако слободан“… Тако се разговара са фрајлицама. Молим, и одмах изложи шта желиш.
– Господине капетане, молим за дозволу да однесем у варош цивилно одело и потесним саре на чизмама.
– Добро, имаш дозволу до пет часова по подне.
Поздравио сам и немарно се окренуо на другу страну.
– Поднаредниче!
Једва сам схватио да се то на мене односи, па се журно вратих стрепећи да се командир није предомислио…
– За овај моменат ти праштам, јер си нов и још се ниси свикао. Али одсад упамти: кад полазиш од старешине, онда салутираш, окренеш се налево-круг у ставу мирно, и тек онда полазиш. Тиме ћеш давати пример војницима, а исто ћеш захтевати и од њих. Јеси ли разумео?
Говорио је одсечним гласом и сугестивно ме питао да ли сам разумео. Ту поговора нема. И ја сам несвесно понављао: „Разумем, разумем.“
Свратио сам до шатора да узмем одело. Мој „стан“, који су сачињавала два шаторска крила под нагибом, и два троугласта додатка са стране, налазио се у првом реду с десне стране, на углу. Затекао сам мога „собног“ колегу, поднаредника резервисту, вођу одељења, иначе економа свога добра, Траила из Вратне. Закрвављених очију, претио је једном редову да ће му јабучицу ишчупати ако се још једном саплете о колац за који је утврђен шатор.
– Иде кô марва и не гледа где гази – говорио је сав црвен у лицу, па се опет обрати војнику: – Јеси ли разумео?
Онда ми прича како је одређен да са војницима донесе сламу за простирку и да се ја не бринем, он ће уредити наш шатор.
При изласку из касарнског круга успорих ход, да би ме стражар уочио. Претварао сам се да га не гледам, али сам добро приметио кад је спустио руку низ каиш пушке и заузео став „мирно“. Отпоздравио сам га немарно. Био сам тада горд на моје две звездице. При сусрету са војницима нарочито сам их посматрао, да би ме поздравили. У почетку, то је била мала разонода за мене и као неко задовољење за све оне придике које ми је одржао командир. Тешио сам се да и сав тај народ мора исто онако ћутати преда мном, као што сам и ја јутрос пред командиром… Јер ја носим две звездице и ту поговора нема. Мамузе су звецкале, сабља је тандркала о рогобатну калдрму и ја сам се прсио. Поднаредник… Бог!
А када ми је још обућар потеснио и саре од чизама, ех, као да сам одрастао са овом сабљом. Шетао бих, загледао у прозоре, седео пред оном кафаном, али… време је неумољиво одмицало. Требало је кренути у логор, у шатор на сламу, код Траила, или можда у шталу.
Траило је већ био уредио шатор и војници су под његовим надзором чистили круг. Дежурни потпоручник, водник, са ешарпом о појасу, наслонио се на сабљу и пропуштао редом возаре, који су водили коње на појило. Приђох потпоручнику да се јавим.
– Добро… Слушај, када се сврши коњопој, уреди строј за вечеру.
