Прва моја дужност… Враћам се шатору и мислим, какав оно беше поступак. Строј… па молитва. Око тога нешто беше… Треба командовати „капе скини!“, али да ли пре трубног знака или после? Поборавио сам те ситнице, и запитах Траила да ми објасни.
– Ништа немаш ти. Само нареди трубачу да свира „збор“, онда преброј војнике и изиђи потпоручнику на рапорт. Он врши молитву. А ти после ради шта ти се нареди.
Пошто је Траило упростио ствар, то се завучем у шатор да видим како изгледа. За мном уђе и он. Преко дебелога слоја сламе пребачено ћебе, те се ја сав увалих.
– Дигао сам једну балу више, па сам свима напунио шаторе – хвалио се Траило.
– Како си смео и могао?
– Ех… Је ли теби ово први рат?… Научићеш се, де!… Ја заговарам руковаоца, а мојим земљацима мигнем оком. Они већ знају… Стари су то војници. Него! У рату што ко увати! – тако ми је давао прве лекције поднаредник резервиста, Траило Живуловић.
Слушам и мислим како моје школско искуство нема много важности у овој новој средини. А Траило је већ био у једном рату, он је прекаљен војник, зато говори убедљиво, са ауторитетом. Он и не крије такве своје подвиге, јер је радио, управо крао, за своју јединицу и био чврсто уверен да ради за опште добро… Лежећи удобно на дебелој слами почео сам и сâм веровати да је он у пуном праву. Било је меко и пријатно… Обазрех се задовољно око себе и тада приметих да ми нема шињела и чутурице што сам их јутрос примио. Помислих да их је Траило приликом намештања шатора негде склонио, те га узгред упитах где ми је оставио шињел и чутурицу. Он се уозбиљи, а затим ме зачуђено запита:
– А где си их оставио?
– Где бих на друго место, него овде. – Погледасмо се, па ми наједном паде на памет: – Да ниси ти случајно намигнуо својим земљацима?
Траилу заиграше мускули на вилицама, шмркну кроз нос, и стави руку на груди:
– А не, не, жива ми деца… Ах, фирија дракулуј! – шкрипну зубима, онда се изви изнад шатора и повика:
– Јанкуљ, Живуљ!
У суседном шатору зашушта слама и тек нечије мамузе треснуше пред шатором.
– Одите унутра! – рече им значајним гласом. – Слушајте, нашем поднареднику су данас украли шињел и чутурицу. Сигурно онда када смо отишли за сламу. Е, па… ви знате, има да се нађе.
– Разумем! – повикаше углас.
– Ту… код трећака… четвртака… Хја! – и мигну оком. – Кад падне мрак… Ајд сад! – па се окрете мени: – Време је.
Извукох се из шатора мислећи непрестано на ову заповест Траилову.
– Трубач, свирај збор! – рече одсечно Траило уместо мене.
– Ама је ли, богати, како ће они да нађу ствари, кад не знају?…
– Е, ће нађу, де!… Није им првина да траже украдене ствари – затеже Траило појас и оде да стане на десно крило.
Војници су журно прилазили, вукући на ногама гломазне жуте чизме, носећи собом мирис штале, покошена сена и нафталина. Већ су запамтили и своје место. Команда паде и звецнуше мамузе. Тајац. Стотине очију упише се у мене, пратећи нетремице сваки мој покрет. Стотина мени непознатих људи напрегнутих нерава и мускула, стајала је укочена, сви готови да се безусловно покоре мојим заповестима… Гледајући она послушна лица, у мени су се стварала сасвим супротна осећања… Ја сам се прсио и чинило ми се да сам виши од свих, па чак и од онога деснокрилнога возара са кукастим носом и великом главом као пуна зобница. Командовао сам још строже, и они сложно забацише главе удесно, затрупкаше ногама, а строј се пови, час напред, па назад, као житни вал, развуче се, опет се скупи и онда занеме… Чуо сам само звек својих мамуза. Неко се закашља. Погледао сам строго у том правцу, исто онако као и батеријски наредник. А војници су ме гледали из очног угла, очекујући нову команду. И као да их креће један механизам, исправише главе гледајући далеко испред себе. Паде ми у очи само један црномањасти, тамо негде на левом крилу, са опуштеном доњом усном и отвореним устима, како равнодушно гледа испред себе, као да дрема.
Потпоручник се лагано приближавао, одбацујући десну ногу у страну, да се не заплете о сабљу. Зауставио се преда мном, примио равнодушно рапорт, јер је знао унапред шта ћу му рећи. Пошто ми лако отпоздрави, поздравио је одсечно војнике. Из стотину грла одјекну сложно:
– Бог ти помого!
По завршеној молитви потпоручник нареди да се војници прозову. Батеријски наредник је читао разна имена, Траила, Милана, Станкуља, Стојана, Душана, беше један Вучко, онда Крста… Пољаном се разлегало: „Ја…. ја“, у разним тоновима и октавама, док се један при помену: Танасије Првуловић, продра из свег гласа и одјек се одби о зидове штала.
– Ти, Тасо, као да си гуштере гутао! – прекиде читање потпоручник.
А Таса, онај с левога крила, са опуштеном доњом усном, развуче уста у блажен осмех, па се насмеја и потпоручник, а са њим и цела батерија.
Сви су били на лицу. Онда се потпоручник исправи и строгим гласом саопшти да је одсад забрањен сваки излаз у варош, и ма где из бивака.
– Ви одсад припадате отаџбини… Она неће злоупотребити вашу добру вољу, али исто тако и сваки онај који се огреши о правила и прописе, искусиће најстрожу казну.
Било је ту разних лица, са разноликом нарави, чудним појмовима, многим обичајима, из разних места. Многи су имали и прошлост своју, нимало завидну, неки безначајну, други часну и поштену. Сви ти људи, сабијени у строју, слушају данас већ други пут речи: преки суд, стрељање… и њихове мисли, ма како разноврсним токовима стремиле, каналишу се у једноме правцу.
Када им дадоше вољно, да узму порције за јело, људи се ћутећи, а журно, разиђоше и опет се вратише у строј. Онда их вољним кораком одведох пред казан. Гибајући се с ноге на ногу, прилазили су лагано, подметали порције и одлазили на пољану. Тек сада одјекну весели жагор. А одатле су ишли на бунар, где су прали судове.
Сунце је већ зашло… Сивкаста прашина лагано се таложила.
Са једног краја логора допирала је монотона, отегнута песма војника, што је у многима будило сећање на родни крај. Неко је у близини ћурликао на свирали народну игру, из свега четири тона, док га је други из суседнога шатора пратио, певушећи: „Шалај Данке, гиздаве девојке“… Најзад песма замре, свирка умуче. Војници су распремали шаторе и из једнога се чуло:
– А ти, бре, сву сламу привукао, а ја лежим на земљи.
– Шта је ово, шта је ово? – зачу се строги глас батеријског наредника. – Ко вам је казао да се завлачите у шаторе. Напоље!
Извукох се брзо. Али је наредник наишао прво на Траила.
– Па то онако… као да смо на сељачком вашару… а?… Слушај, разумеш ли, да то нисам више видео… Возари напред… Вас четворица бићете пожарни у штали, а од послужиоца, вас четворица, пожарни у биваку и још вас четворица – стража код топова. Све ја морам…
– Господине наредниче, ја сам мислио – усуди се Траило.
– Шта мислио, где пише то?… Знаш ли ти, поднаредниче, да ћу да те згромошем… Слушај, разумеш ли, док гамижеш на овој земљи у униформи, то ти је одсад дужност. И увек да ме на време известиш! – љутито добаци батеријски наредник.
– Шта ћеш… све је то рок службе – обрати ми се Траило, као да се правда за све оне прекоре батеријског наредника.
Трубачи су се сакупљали. Један писну, као да проба трубу. Мало затим растегнуто одјекну повечерје… Уморан народ завлачио се у шаторе. Живост је замирала и логором овлада тишина. С времена на време чуло се рзање коња, а из поља је допирао метални звук зричка. Звезде су невино жмиркале.. Готово да заспим, када ме пробуди неки шум око шатора. Неко задиже шаторско крило.
– Поднаредниче, ево, нашли смо.
– Шта то?
Траило се пробуди.
– А-ха, је ли све? Добро, оставите и одмах лезите.
– Добро, молим те, како су нашли?
– Море, ко те пита?… Све су војничке ствари исте. Твоје, моје, његове, свеједно! – И Траило се окрете на другу страну…
