Опрошћавајте…

Одговорио сам му, шта би рекли пешаци, кад би чули како се ми нећкамо. А они под таквим приликама живе стално. Уосталом, ако шта буде, он ме може увек одменити.
Ставио сам на главу шлем и поздравио сам се са свима.
– Пази на маглу! – добаци неко кад сам пошао…
Поред мене је био поднаредник Груја, који је у торби носио моје ствари. Прешли смо преко врха и упутили се благом косом.
Ваздух је био оштар, и наше лице влажно од магле. При ведром дану, овуда се не би могло ићи, већ далеким заобилазним путем. Сада се крећемо утабаном стазом, коју су за собом оставиле коморџије, носећи муницију и храну преко ноћи, или за време мутних дана. Са стране се виде снежни језици, са којих отичу потоци шуморећи.
Прича ми Груја да је једнога оваквога дана ишло муниционо одељење баш овом стазом. Магла се наједном дигла. Угледала их тада бугарска артиљерија иза Слонових Ушију, и распалила.
– Не види се сад од магле, али ту се негде налазе побијени коњи.
Док ми то Груја прича, ја сам и нехотице погледао лево и десно, где бих се у случају потребе могао да склоним.
Наишли смо на неку папрат. Затим смо пошли благом узбрдицом и код једнога камена застали.
– Овде можемо да се одморимо. Ово је место заклоњено.
Сели смо на камен и запалили цигарете. На фронту је била тишина, коју прекидају повремено пуцњи наших и бугарских стражара. Пред нама је силуета неког великог дрвета, чије је стабло граната пресекла преко пола… На овом пустом месту, обавијен маглом, имао сам утисак као да сам изгубљен.
Гледам безизразно у пресечено дрво и пуштам дим из цигарете, који се није разликовао од згуснуте паре што је излазила из мојих груди.
– Чини ми се, магла се разређује. Пожуримо! – рече Груја.
Валови магле промицали су покрај нас. Разреде се, затим се опет згусну. Обузе ме немир. Над нама је светли застор магле, и сунце само што није пробило. Сетих се оних речи: „Чувај се магле.“ И ова магла учини ми се као нешто живо, подмукло, злобно, и као да се игра нашим животима. Сад се још више разређује, видим супротни брег као кроз неку копрену. Од неког лудог страха притрчао сам Груји.
– Ваљда нас не виде, неће, неће – вели Груја, али некако сумњиво, бојажљиво. – Ипак, да потрчимо.
А онај брег нараста и као да видим нечије очи, страшне, исколачене, поређане у читавом низу. Так-тук! Ћиу-фиу… врп, врп. У безумном страху, отворених очију, јурио сам бесомучно низ падину, уображавајући да ме нестаје. Трчао сам раширених руку, као да хоћу да прикупим маглу, да се њоме обавијем. Видео сам неке пањеве. Чујем људски жагор. Наједном сам се нашао међу неким војницима поред ватре.
Даха нисам имао. Гледали су ме зачуђено. Неко упита:
– Остадосте ли живи?
– Са вама беше још један.
Освестио сам се мало, и онда се окретох да видим где је Груја. Што ли је застао? Испрекиданог даха замолио сам оне војнике да виде зашто је застао. Двојица се дигоше. Магла се наново навуче и у овој шумовитој јарузи као да нас поклопи тама. Иако је било свеже, зној је капао са мога чела. Скидох шлем.
– Је ли далеко одавде јуришна чета?
– Није ни близу. Али одавде имате саобраћајницу до тамо. Сигурно је.
– А угледаше вас?
– Ко?
– Бугари.
Све се то одиграло тако брзо да ја још нисам био потпуно свестан А гађали су нас са три стотине метара даљине. Забринуо сам се за Грују.
– Ми чусмо кад припуцаше пушке, и угледасмо двојицу горе код камена. Али наиђе магла. Онај је вероватно настрадао. Бугари имају нарочите стрелце, који вребају.
Ја се дигох да тражим Грују.
– Наћи ће га она двојица. Не брините. А ако се магла дигне, не може му ни Бог помоћи.
Гризао сам усне и ломио прсте. Један од војника је свакако приметио моје узбуђење, па да би ме утешио каже:
– Шта ћете?… Рат је! – он повуче последњи дим из једне цигарете која му се била прилепила за доњу усницу. Затим је одлепи и баци у ватру. Прстима отклони остатак папира и онда штрцну између зуба, испред себе.
– Ето иду! – рече један.
Окренуо сам се. Она двојица носила су Грују. Притрчао сам.
– Ништа, ништа, не брините – теши ме Груја. Али по тамним колутовима испод очију и дубокој бори између обрва, видело се да много пати.
– Јеси ли рањен? – питао сам га.
– Удари ме у ногу… Јаој, браћо, полако. – Он шкрипну зубима, и завали главу уназад.
– Ево овде! – један од војника показа на чукаљ ноге.
Вилични мускули су му подрхтавали. Груја се грчио и стезао песнице док су му одмотавали увијаче и скидали цокулу. Чарапа је била натопљена крвљу. Нађоше једнога болничара, који поче да му завија ногу. Груја се ипак исправи и поче да окреће главу као да нешто тражи. Онда скупи очне капке и главу завуче у рамена.
– Лакше! – проговори болним гласом.
Ја сам му придржавао главу и миловао га по коси. Са напором сам задржавао сузе. Груја снажно уздахну и проговори:
– Где је она торба?… Подај господину потпоручнику.
И онда кад су га ранили, он се присећао торбе која му је остављена на чување.
– Ах, мајку им њину, не бих жалио… да су ме ранили у борби. Али кучке убише ме мучки… Кад падох… ја сам се притајио и направио као да сам мртав… Знам ја њих… Ни рањенике не остављају. – Он стеже моју руку. – Много сам се плашио за вас… Али, хвала Богу. – Он повуче моју руку својим уснама. Тргао сам руку и пољубио га у чело. Груји навреше сузе у очи: – Хвала вам… господине потпоручниче… Поздравите ми господина потпуковника, господина поручника Луку, господина потпоручника Војина. И све другове. И сећајте се вашег Грује… Опрошћавајте…
– Грујо, ми ћемо се опет видети…
Он ме болно погледа. Очи су му биле пуне суза.
– Са штакама се не иде на фронт… Ваљда је мени тако суђено. – Он обори главу и погледа у ногу око које је била гужва завоја. Климао је тужно главом.