Опрошћавајте…

Питао сам имају ли носила.
– Боље је да причекамо до мрака, па ћемо га мазгом однети до завојишта. Ето видите, сада се магла диже.
Време је било да кренем и ја. Извадио сам новчаник и понудио Груји неколико десетица франака. Он је одбијао, али ја му ставих новац у џеп.
– Нека ти се нађе. А ово ћеш опет дати војницима који те буду однели до завојишта – рекао сам гласно да околни чују.
– Не брините – говорили су готово углас, и усрдно прихватише Грују, да га принесу ватри.
– То је дужност наша. Ето, и ми смо га извукли одозго „брез“ паре.
Сетио сам се те и њима двојици дадох да поделе. Опростио сам се срдачно од Грује.
– Куда треба да идем сада?
– Ево, ја ћу ви покажем – рече један од оних који је снео Грују.
Била је то некада густа шума. Сада су остали жалосни остаци искиданих, или зацепљених стабала. Парчад граната, упаљачи, шрапнели, целе челичне кошуљице и маса испаљених пушчаних чаура лежало је готово на свакој стопи. На свима странама виделе се огромне рупе од експлозија разорних граната, које су негде избацивале столетна стабла тисовине.
Наиђосмо на групу војника који су правили „шпанске коње“. Углављивали су по два крста за крајеве дугачке мотке. Слободне кракове крста спајали су летвама. Око ових летава обавијали су бодљикаву жицу.
– То раде преко дана – објашњавао ми је војник – а ноћу их горе избацујемо испред рова.
Оштар пуцањ допире, да изгледа као да ми неко изнад главе пуца. Или се тек зачује звизак куршума. Негде пред нама проломи се страшна експлозија, да сам тренутно застао.
– Не бојте се! – теши ме вођа. – Бугарски мерзер. Он ретко омане преко рова.
Мислим се, иди до ђавола и ти, и тај мерзер, који ме је готово пресекао овде, а тек шта ће би ти кад се нађем горе у рову. Паде ми на памет Груја. Тај се, вала, ослободио мука.
Војник застаде.
– Одавде можете комотно. Ево је саобраћајница.
Магла се била сасвим дигла и свеж поветарац пиркао је. Пожурио сам да се дохватим саобраћајнице.
Имао сам сада утисак као да шетам неком широком улицом. Био је то канал, у коме су се могле комотно размимоићи две мазге. Протезао се у цик-цак. Стране окренуте непријатељу биле су заштићене избаченом земљом. На извесним одстојањима налазиле су се у бочним зидовима дубоке јаме, као јазбине. Ту су се вероватно скривали пролазници, у случају изненадног бомбардовања. По дну је било набацано камење, да би се при кишном времену могло ићи.
Чујем неко звецкање и топот. Иза једне окуке сретох војнике у шлемовима, који су за собом вукли мазге. Озбиљни и мрачни, поздрављали су ме нехатно.
Гр-у-у!
Прибио сам се уза зид. Срећом не беше никога да ме види. Ослушкивао сам. Затим сам обазриво пошао, гледајући да ли има у близини оних рупа са стране… Шта га знам! Овде сам први пут. Сетио сам се речи Лукиних: „Ко се чува, и Бог га чува“. А сигурно је да и те рупе нису, од беса копали. Срео сам четворицу пешака, који су носили велики број чутурица.
– Је ли близу јуришна чета?
– Још мало, па прва лева саобраћајница.
– Видећете, где истоварују муницију.
Идући лагано, чуо сам неке чудне звуке… развучене и тужне, што у мојој свести изазива сећање на широко поље обасјано сунцем, кроз које протиче тиха река… А на обали пландује стадо.
– Гру-у!
Застао сам престрављен и погледао у небо. Чујем звуке песме:
Ој Мораво, ој Мораво,
моје село равно…
Навреше ми сузе. Пожурио сам. Иза једне завојнице угледах малога пешака у шлему, са фишеклијама око паса, где седи на једном камену и свира у свиралу. Поред њега лежале су пуне чутурице са водом. Враћао се у ров, па сео да се одмори и присетио се родног краја.
Кад ме угледа, он стави свиралу у џеп и дохвати чутурице.
– Одакле си, друже?
Он заузе став „мирно“ и погледа ме доброћудно.
– Господине потпоручниче, ја сам из Влакче, срез јасенички, округ крагујевачки.
– Шумадинац?
– Јесте, господин потпоручник.
– А ти свираш, свираш.
Он стидљиво обори главу.
– Па… помало… тако.
– А зар се не плашиш да те чују Бугари?
– Свирају и они.
– И тучете се.
– Па јес’, рат је – и насмеја се.
Говорио је доброћудно, без страха, као да је на својој њиви, где чува стадо. Застао сам да предахнем и тада сам га погледао. Лице му је преплануло од ветра. У очима му се огледа наиван израз. Пре је личио на неког марљивог чувара, који савесно обавља своју дужност, него на ратника.
– Имаш ли извештаја од куће?
Преко његовог лица пређе сенка туге. Одговори ми једним крајем усана:
– Немам.
Већ чујемо неки жагор људи. На једном проширеном простору угледао сам војнике, који су са мазги истоваривали бомбе рововских топова. Пешаци су товарили на леђа ове огромне гранате, са крилима окренутим уназад и носили их кроз уске саобраћајнице до топова. Међу војницима угледах и поручника Косту „Турчина“.
– Жељо жива! – узвикну кад ме угледа и приђе да се поздравимо. – Откуд ти залута овамо? А ја чуо да си ти умро.
– А ја сам чуо да си ти погинуо…
– Ај, до врага! Наравно, не можеш да чујеш да сам се оженио и стекао кућу, већ само тако нешто. – Једна мазга баш тада диже главу и поче да њаче. – Удри је, сунце јој њено! – Викну Коста и сав се нарогуши. – Јесам ли вам сто пута казао да ми те џукеле, мазге, не изводите овде! Јеси ли чуо, поднаредниче? – и унесе му се у лице. Онај само затрепта очима. Коста мљасну устима као да нешто псује, па се окрете мени: – Тако, бога ти, сакупили ми овде пре једно десетак дана пет мазги. Па кад су зањакале, као на неком вашару, славу им њину, хтедосмо сви да изгинемо од мерзера. Где си пошао?
Рекао сам му. Он ми показа саобраћајницу, која се пружа право до јуришне чете. На растанку позвао ме је да га посетим. Каже, није далеко.