– А ко је јахао?
– Господин потпоручник и ја.
– И још?
– Не видео… мрак…
Узалудно је било извлачити речи, јер он не би одао свога потпоручника, па да га ставе на највеће муке. Умео је Александар да подеси своје држање. Некад викне, други пут удари, али зато кад прими плату, он позове посилног и сеиза:
– Овам’! – заколута очима и напући усне. Гледа их страшним погледом од главе до пете, и онда проговори: – Ти! – и упре прстом на једнога, који само затрепће очима и увуче главу у рамена, као да очекује да се Александар свом тежином сручи на њега. Ако ми још једном претуриш сандук са стварима, разумеш… има да те нестане… Држи ово! То ти дајем да ми надокнађујеш штету, коју чиниш. А што ти претекне, носи кући. Онда се окрене другом: – Држи и ти. Дајем ти да одеш у кафану, да се наједеш и напијеш, јер си ме доста ноћи чекао гладан и жедан…
Позвао сам свога посилнога и рекао му да иде у стан и донесе једну марамицу из мог сандука. А тај се сандук налази баш у спаваћој соби где они сада седе.
– Кога има тамо? питам га, кад се вратио.
– Командир, господин потпоручник и још једна бештија… она, што сте је звали „госпа капетаница“… Поздравила ве.
– А шта раде?
– Господин капетан се смеје, а господин потпоручник налева вино и вели: „У здравље наше домаћице.“ И казао ви, да му се спреми овде, јер ће и он доћи вод’, да спава.
Наскоро наиђе и Александар, срећан и озарен.
– Украдосмо је пешацима.
Замолих га да ми исприча, како се обавила та отмица.
– Чекај!… Посилни!… Скидај чизме! – Кад раскопча блузу, Александар поче: – Пођем ти ја одавде, и право у стан. Кад тамо… нигде никог. Питам посилнога, где је господин капетан… Каже, ето су у забрану, вечерају. Ништа… Пођем ја тамо, а коње оставим мало подаље од куће. Још издалека чујем ларму, песму, женски смех, и подиђе ме неко мило. Бре… бре… знаш колико их има!… Све се поређали: женско, мушко, женско, мушко… Има десет парова… Јер, знаш, откада су дошле жентурине оним жењеним, ови опет нису могли да остану у селу, већ подигли шаторе на крај села… А међу њима, Мица води прву реч. Молим… – И ја трап, до ње… Тада поче једна да пева, ух!… Падох у севдах… готово и заборавих зашто сам дошао. Али најзад, када загаламише око једног потпоручника, који је гледао другу женску, а она се његова као наљутила, ја кажем Мици: Онај пропаде од љубави… Што га, бре, Мицо, напусти. Овакав се направио. – И Александар показа савијен кажипрст. – „Јаој срце моје, кажи му да ћу доћи – вели ми и поче да се пренемаже. Добро, кажем јој ја, хајде да направимо једну авантуру… да побегнемо. „Ах, авантура… хоћу“ – пристаде одмах, али чини ми се не толико због њега, колико због „авантуре“.
Онда се договорисмо да се ја први дигнем, а она после четврт часа. Закажем јој да ћу је чекати у мраку, мало подаље. Она нека само викне: уху.
Опростим се и пођем. Чекам је у мраку, чекам… кад чујем, неки ми се приближавају и разговарају. Назирем, мушко и женско… У, бога ти, где ће ме видети, и онда је пропала ствар… Оно двоје објашњавају се: „То апсолутно нема смисла, да ти гледаш њу. – А онај се правда нешто. „Шта? – вели она. – Ти мислиш, ја нисам приметила кад си је додиривао ногом!“ – Знаш, јако друштво! И занесени тим разговором, они прођоше, те ме и не видеше… Кад мало после, чујем: „У-ху!“ – притрчим, па је дохватим око појаса и бацим „Ескилу“ на леђа. Онда појашем ја иза ње, и ударим мамуз. А „Ескило“, онај рудни, кад се заљуља, земља се затресе.
„Лакше, страх ме, не видим ништа!“ – обгрли она моје руке.
Тешим је ја да се не плаши. Али како је она испред мене, то ни ја не видим, али знам да „Ескило“ познаје пут, и осећам како земља пршти под његовим ногама. Сјурисмо се у поток. „Ескило“ запљашти по глибу копитама као маљевима, онда полете узбрдо. Видим иде сигурним правцем те му попустим дизгине и ударим мамуз. Угледах и светлост у биваку, и у неколико скокова стигосмо пред кућу.
– А командир?
– Падоше једно другом у загрљај… једва се одлепише. Сав је срећан. Вечерасмо и, онда, нема смисла да останем више, те дођох – заврши Александар причу. – Не би било лепшег занимања од рата када би увек нека млада женска била поред мене – говорио је очаран, палећи цигарету.
Лично је госпођа „капетаница“ сутрадан спремила ручак. После свршених послова у батерији пожурили смо нашој кући. На столу је било пуно цвећа и сва је соба мирисала. Александар дигао главу и удише широких ноздрва, дишући дубоко. А када командир изиђе неким послом, Александар је привуче на груди.
– Јао… Мицо!
– Пусти-ме, пусти, иначе, тужићу те. – Она се изви из његовог загрљаја, а затим му се кокетно унесе у лице: – То је требало ноћас да урадиш, када смо јурили кроз ноћ.
– Их! – плесну се Александар по челу.
Док је она нудила све редом, ми смо, успламтелих очију, пратили сваки покрет њен и, као препорођени, смејали се непрестано.
– Е, баш ми мило што смо живи! – оте се изненадно, али искрено из уста Александрових.
Неко баш тада закуца на врата. Уђе посилни командантов. Рече да је командант наредио Александру и мени да одмах са коњима одемо у дивизион.
– Шта ли смера сада по овој врућини, у пола два часа? – љути се Александар.
Изиђосмо на друм пуних стомака. Запахну нас несносна јара, да смо једва дисали. Чекајући да нам дођу коњи, скинули смо капе па се брисали од зноја.
– Све ће нам на нос изаћи – вели мрзовољно Александар.
Отидосмо пешке у дивизион и јависмо се ађутанту.
Најзад се појави командант, поздрави нас и нареди да одмах узјашемо. Јахао је он напред, за њим нас двојица, а позади нас његов сеиз. Ишли смо кроз село ћутећи. Прођосмо поред станице и, када изиђосмо на пољану, командант потера галоп, а ми за њим. Александар ми показује нешто руком напред и једва разабрах да јуримо право на речицу, коју треба сада прескочити. Прикупљам дизгине и одмеравам где је најмања ширина. Али, мој је коњ из запреге и не издваја се од осталих. Командант притрча реци, удари коња корбачем, његов се белац изви, потковице свитнуше и коњ се дочепа друге обале… Мој коњ угледа јаругу, па диже главу и несигурно уситни ногама. Хтео би да скрене, ја увиђам да ћемо се стропоштати, али коњ учини неколико крупних скокова, као да набија земљу, и стаде, као укопан, на самој обали, те најахах на његов врат.
Командант је већ окренуо свога коња и чека да и ја прескочим… И Александар је прескочио, те ми се иза командантових леђа смеје. Окретох коња. Онда се поново залетех. Али коњ је видео препону и још одмах скрену, хтео би у шталу, те га једва зауставих. Командант упорно чека и вели:
– За мога ордонанса официра не сме да постоји препона.
Рекох му да је мој коњ узет из запреге и да није научио на препоне.
– Е, сад ћеш га научити – вели пркосно командант, и добаци своме сеизу корбач да ми га дода.
Од љутине размахнух корбачем. Викао је нешто командант, али ја нисам слушао, већ објахах у широком луку, па се залетех. Пред реком заријем мамуз и ошинем корбачем, коњ покуша да скрене, али ја повукох дизгин, да му готово искривих главу. Још једном ошинух, коњ се пропе, и сручисмо се заједно у речицу. Срећом извукао сам ногу из узенгија на време, али леђа моја лежала су у води.
