Коњ се диже и у трку одјури у шталу. Ја пешке пређох на другу обалу. Командант ме запита да се нисам угрувао. Рекох му да још ништа не осећам.
– А, то за твоје године није ништа – теши ме он. – Када сам ја био млађи, падао сам, и нисам знао за себе. – Он се окрете своме сеизу: – Сјаши и дај коња господину потпоручнику, а ти се врати.
Приликом узјахивања осећам како су ми леђа затегнута, а у десном рамену лаки бол. Ишли смо ходом док ја не прикупих дизгине. Онда командант опет потера галоп, па се залете у једну шуму. Не знам куда пре да гледам, да ли тамо где треба коњ да наиђе или на гране, да ме не закаче. Александру спаде капа са главе. Он не може да заустави коња и чујем како виче да ја задржим свога. Јурили смо преко неких пожњевених њива, прескочисмо једну врзину и најзад сјурисмо се опет код станице. Бректали су коњи и грцали, издужујући вратове да бисмо им попустили дизгине, а са вратова њихових је капао зној, измешан са белом пеном.
Пред дивизионом сјахасмо.
– Господо, изволте ићи! нареди командант, без иједне речи више.
– Јашем и размишљам нешто – вели Александар, када остадосмо сами. – Знаш… сигурно су га известили да је она женска дошла код нас. Он неће да нам отворено замери, али треба на нос да нам изиђе. Али, баш ме брига… Он мучи нас, али још више себе. Бре, какав си – застаде Александар да ми види леђа, и поче да се смеје. – Сва су ти леђа уваљана у блато, да подсећају на географску карту.
Решавао се Александар да крене за Београд. Али из дивизиона су стигла наређења којим су наговештавани скорији догађаји. Тражени су хитно извештаји о стању људства, стоке и материјала. Наређена је и спрема за главну смотру… Били смо заузети по цео дан… Заповеђено је да ожењени официри удаље одмах своје породице. Једнога дана, на нашу жалост, отпутовала је и „госпођа капетаница“.
У току највећих припрема, сасвим изненада, био сам премештен у артиљеријски пук Шумадијске дивизије…
