Командир само слеже раменима, онда се диже, а и ми за њим.
Још на самоме почетку, челни воз се заглави на једној подубљој међи од имања. Предњи точкови запали и коњи не могу да извуку. Светлост не смемо да палимо, јер смо на истакнутом месту, већ силазимо с коња и одмеравамо колика је рупа. Послужиоци прихватају за точкове и сви углас вичу: маррш… маррш! – Једва пређосмо, а када изиђосмо на друм, командир позва нас воднике.
– Молим вас, господо, пазите да се ово не деси други пут. Када је батерија спремна за паљбу, дужност је водника још да извиде путеве и за наступање и за одступање…
– Знамо, господине капетане – вели Александар – али ко се надао. Данас смо дошли, били смо уморни, непријатељ се још није ни појавио, а ми одступамо.
– Знам, знам све ја то. Не замерам вам, него вам само скрећем пажњу за други пут – говорио је благо командир, јер је и сам увиђао да смо преморени.
Народ је на путу галамио.
– Куда, војско? – виче нека жена. – Зар нас жене остављате да се бијемо!
Али ни ми сами не знамо куда идемо, и докле ћемо. Командир нам објашњава да је ово „тактичко одступање“, а коморџије причају да Шваба наступа са свих страна великом снагом.
У зору смо опет застали, и опет се укопавали, а увече је наређен покрет.
Војници су ишли подераних чизама, а било је пешака који су били боси. Одело се поцепало. И та војска, одевена у рите, послушно је газила блато, легала у воду и хранила се сама од онога што су мештани остављали. А сав онај народ избеглица, прозебао и измучен, ишао је са нама. Често су преморени војници узимали децу из наручја мајки, па их носили поред топова и разговарали са сељацима. Ако нас негде и сачекају кувари са топлим јелом, онда је казану прилазила и та избегличка сиротиња, и војници су са њима делили последње парче хлеба, иако их никада раније нису видели.
Ова заједничка невоља и готово исти услови живота приближили су једно другом народ и војску. Кажу да исто правило влада и у природи. Код ове масе, која се смрзава и гладује, створило се такво једно осећање и једна мисао, персонифицирани у неодољивој мржњи према непријатељу, и једној јединој жељи, да се освете за све ове муке…
Али, ми и даље одступамо. Изишли смо давно из онога узанога мачванскога коридора и сада се војска и народ разливају на све стране по унутрашњости земље. Вароши падају без борбе једна за другом, киша јесења лије, а прозебао народ умире покрај пута.
Било је то једне мрачне ноћи негде на путу, када је сипила хладна киша, а војници газили до чланака по води и блату. Очни капци се лепили од неспавања… Возари нису јахали, да не би заспали, већ су ишли пешке поред својих коња, Наједном се зачу команда:
– Батерија, мирно!… Поздрав надесно!
Одавно нисмо чули ову команду, те нам је још чудније када се разлеже у пола ноћи. Возари у ходу појахаше, послуга се, после толико времена, попе на предњак.
Пред нама, покрај пута, горе неке ватре и, кроз лупу точкова, као да чујемо неко цвиљење. Приближисмо се тој ватри и према лелујавом пламену угледасмо воштано лице детета… Између преклопљених ручица, горела је свећа… А једна жена, сигурно несрећна мати, седела је више главе малог мртваца и тихо нарицала.
Прошли смо ћутећи… када зађосмо у мрак, нико ни речи не проговори. Смрт малога, невинога детета и бол ојађене мајке потресли су више скамењене душе војника него оне гомиле мртвих ратника на бојном пољу.
Међу војницима се већ шапуће: „Па докле ћемо овако?“… Тешимо се још да ваљда неко води рачуна, и то поверење у наше вође делује сугестивно, те су људи још увек послушни. Дисциплина се одржала иако између официра и војника влада другарски однос. А може бити да је то пријатељство између простога редова и официра највише утицало на морал. Војници су чували своју батерију, официри су заклањали своје војнике.
Одступали смо целе ноћи, и већ маршујемо, ево, готово цело преподне. Александар дошао до мога вода и из дуга времена разговарамо, тако… о безначајним стварима. Тек он погледа у своје чизме:
– А, богати, какав сам!… Подеране чизме, исцепане чакшире, згужвана јака. А знаш ли какав сам био пред полазак?… Лафф, са два ф, бато!… Кад изиђем на корзо, све ме девојке мезетишу…
Зачу се тада нека ларма иза наших леђа. Окрећемо се. Видимо војнике четврте батерије како се објашњавају нешто жучно са нашим.
– Шта ћете ви овде?
– Господине потпоручниче, украли нам свињу…
– Шта, бре, шта рече?!
– Нашу свињу украли, ене је, ене, господине потпоручниче.
На предњаку каре угледасмо закланог вепра, крв му шикља из ране, па отиче низ платформу предњака.
– Оца вам вашег – викну из баса потпоручник Александар – каква ваша свиња… Марш у батерију! – и пође с коњем на њих, те се они разбегоше.
Тада нам војници објаснише.
Пролазили смо кроз село и из једне бочне улице истерали пешаци вепра на главни пут, којим је баш тада пролазила четврта батерија. Сада четвртаци предузели гоњење. Али је то био неки снажни вепар који се није дао лако ухватити. Посматрали ову трку петаци и видели да ће вепар да наиђе на њихов рејон, па брзо позвали Крсту, руднога возара.
А Крсто у ходу сјаше с коња, прикрије се иза врзине и, када је вепар био према њему, искочи, једном руком га шчепа за њушку да не цичи, а другом му забије каму у врат. Други прихвате одмах вепра и баце га на предњак… Све се свршило за десет секунди. Сви су онда завукли руке у џепове, и смирени, као да се ништа није догодило, маршовали даље.
А Крста већ појахао, клацка се на коњу и ужарио очима, као да дрема.
И Лазаревац смо прешли, па се заустависмо тек испред села Бурова.
Сачекали смо најзад непријатеља… Борбе нису биле оштре. Неке чарке, испалимо по који плотун, као да кушамо снаге. Увиђамо да им главне снаге нису још пристигле, а нарочито тешка артиљерија. Гађала нас је само једна пољска батерија, „ситна посла“ – што рекли војници. Гледајући оне црвено-жуте димове у великој висини, имали смо утисак као да посматрамо неки ватромет.
Једно јутро освануо је и снег, али до подне се отопио и направи се велико блато.
Са овога положаја, који је био у низини, наредио је командант да се испењемо на висину. Била је то нека кота 278. Пред нама су били ћувици, неке провалије, а лево се дизао високи масив Дрен.
Дан облачан. Смрче се раније. Тада се вратише каре, које су ишле за попуну муниције. Војници причају да је приспела велика количина муниције, али: „Ни часног крста не можемо да јој ухватимо.“
Командир нареди да се донесу сва та различна зрна.
– Ето – вели командир – прате тако зрна без упутства. Ми не знамо њихова балистичка својства. И сутра, кад зрно падне у наш ров, онда ће мене под суд. Молим вас, сада имамо три врсте муниције: српску, француску и руску.
Да би унеколико скинуо одговорност са себе, командир одмах написа рапорт команданту дивизиона. Тражио је упутства, како ће поступати са овом различитом муницијом.
