Командант нас је често слао да извиђамо путеве у различитим правцима. Све је он предвидео… Једне вечери, кад је сипила јесења киша, позва ме командант.
– Слушај, отићи ћеш на раскрсницу и ту ћеш сачекати хаубичку батерију. Батерију ћеш спровести до села Барошевца. Када стигнете у село, онда ћеш од командира узети написмено да си га до тога места спровео. Јеси ли разумео?
Тачно сам му поновио од речи до речи, и онда отишао на раскрсницу. Мало после наиђе и хаубичка батерија са воловском запрегом.
– Сигурно ћемо одступати и са ових положаја, и командант хоће прво да склони оруђа са воловском запрегом – рече ми командир хаубичар капетан Сава.
Кренусмо по највећем блату. Војници су непрестано придржавали топове, да се не сруче у провалију.
Поноћ је већ давно била прошла кад стигосмо најзад у село. Командир нареди да се војници одморе.
– Е, па сад, наредниче, ти можеш да се вратиш…
Тада баш зачусмо како неко тражи командира. Беше то наредник Душан Поп.
– Господине капетане, наредио је командант да се вратите на стари положај!…
– Ама, побогу човече, шта велиш? – командир се ухвати за главу и дубоко уздахну. – Јеси ли то добро чуо?
– Двапут сам му поновио наређење… Накнадно ћете добити писмену заповест.
Командир се пљесну по колену и опет уздахну. Онда очајно викну:
– Седам часова сам силазио, треба ми двадесет да се испнем! – Па се окрете нама и утученим гласом рече: Добро… кад је така и така ствар… сила бога не моли. – Он се окрете својим војницима: – Народе… окрећи назад!
– Господине капетане, да ми дате написмено да сам вас допратио до села.
– Шта имам да ти пишем, кад се…
– Господине капетане, да ми дате написмено да сам вас известио за повратак…
– Не дам никоме ништа! – развика се командир. – Па, бре, људи, зар је мени мало мојих мука, него и администрацију да водим ноћас? – Господине капетане, јако жалим што ми нисте друг, па бих вам рекао нешто – упаде Душан.
– Црње и горе ми ништа не можеш рећи, него ово, да се вратим натраг.
Душан слегну раменима, и кроз смех проговори:
– Душо моја, ком се жалиш?
– Па јест! – махну командир главом. Затражи фењер, извади блок и седе на једну ограду. Тада нам добаци: – Вас двојица ме подсећате на апаше… Водате ме по овој мрачној и каљавој ноћи као луду Марику.
А када нам предаде листове, пружи нам руку и у шали добаци:
– Хајд… ватајте маглу!
Одмакли смо прилично, кад зачусмо да нас командир зове.
– А-ха… Да видите како то изгледа, кад вас неко враћа… Него, намучисте се и ви због мене… Ред је да вас почастим. Хајде, натегните ову ракију, да се мало загрејете.
Опет се поздрависмо и остависмо несрећног командира да се мучи, извлачећи батерију узбрдо.
Стигли смо пред зору. Сјахасмо пред земуницом команданта дивизиона. Договарамо се да ли да га пробудимо, или да одложимо наш рапорт кад се раздани.
– Слушај!… Да цуцнемо и ми њега сада – вели Душан, и обрати се дежурноме војнику: – Пробуди команданта.
Не потраја дуго, а из земунице изиђе командант потпуно обучен и закопчан. Још пребацио и торбу са секцијама око врата.
– Господине потпуковниче…
– Прво ти! – прекиде командант Душана, и упре прстом на мене.
– Господине потпуковниче, отпратио сам батерију до села.
– Господине потпуковниче, стигао сам батерију и рекао да се врати.
– Наредниче, ниси рекао, него си наредио у име моје.
Предадосмо му писмена извешћа.
– Можете ићи.
Ми поздрависмо и окретосмо се налевокруг. Када одмакосмо, проговори Душан:
– Јеси ли видео што је псето од човека! Не да се… Обавља рапорт у овој ноћи, као да смо у касарни и предајемо дежурство… „Прво ти!“ – подражава Душан команданта.
После два дана стиже наређење да сви одступимо. И опет по ноћи. Сада смо већ поколебани. Почели смо веровати да непријатељ збиља наступа великом снагом и да ћемо се тешко одупрети. Самопоуздање наше малаксава уколико дубље улазимо у земљу, и са страхом помишљамо на огромне просторе, које непријатељ сада заузима. Али наше су мисли још скривене, и тешке слутње се испољавају само у невеселом изгледу и тихом шапутању. А напори су све очајнији…
Силазећи са положаја, један се топ претури. Сва послуга је била употребљена да га на рукама изнесе. Иако је ноћ хладна и влажна, људи су се знојили и бректали под теретом челика и гвожђа. А при сваком даљем нагибу, подупирали су својим телима да возови не би склизнули.
На главном путу, у низини, морали смо застати да народ одиђе. А имало их је који су сломљени напорима, па су већ отупели и остају на путу, предајући се на милост и немилост непријатељу.
Тешке мисли притискују. Закорачили смо већ у Шумадију, а огромна сила наступа лаганим кораком иза наших леђа. Не жури се њима. Преко мртвих на бојним пољима виде они пред собом изгладнелу и оголелу војску обучену у сељачке рите; виде војску коју предводи сељачки краљ, па замишљају да пред собом имају деморалисану гомилу „свињара“ и паора, које треба казнити јер су се дрзнули да дирну у неприкосновеност ћесарскога достојанства.
Изгладнели и преморени, заустависмо се најзад, у зору седамнаестог новембра хиљаду деветсто четрнаесте, на једном брду изнад села Даросаве…
