Дошао је наредник Милутин да ме смени. Спремио сам се одмах да се вратим у батерију. Кријем своју радост од пешака, да их не бих ожалостио. Напуштајући ровове, са тугом неком посматрао сам ове готово живе закопане људе. Кренуо сам пред зору и, када изиђох изван последње саобраћајнице на чистину, имао сам осећање неизмерне слободе. Мој поглед досеже далеке видике, груди се шире од задовољства и радујем се животу. Људи из позадине немају то осећање. Њиховом животу не прети опасност, па су учмали. А сада, оне боје јесењег шаренила изгледају ми изванредно лепе и јасне, као да их је природа нарочито подешавала оку човечјем. То раније нисам запажао… Иза мојих леђа припуцаше пушке и тада ми падоше на памет речи онога пешака: „Батали, знамо за шалу.“
Пред штабом одреда стоји ордонанс, а командант се умива напољу.
– Одакле ти, артиљерац?
Рекох му да се враћам са осматрачнице. Запита ме тада за онај непријатељски топ, па ће рећи:
– Добро, добро, само немој да се он случајно опет јави, онда ћеш се лепо провести.
И тако, уместо похвале, командант ми прети.
Тешим се ипак да је то само његова дужност.
На путу сретох поднаредника Траила. Поздрависмо се срдачно, као да се нисмо видели богзна колико. Он ми тада рече да је наш командир премештен, а на место њега је дошао заступник.
– Какав је као човек?
– Знаш… довео је једног коња, који бије и предњим и задњим ногама.
Погледах га зачуђено, питајући какве везе има његов коњ са мојим питањем.
– Ама, како да ти кажем… чим трпи ту џукелу поред себе, онда знаш… и овако, и онако…
Моја земуница ми је изгледала сада као неки салон. Војници доносе воду кофама и умивају се. А иза батерије наложена велика ватра, где се греје вода да паре одело.
Причају ми, како је командант пука похвалио команданта дивизиона, а овај командира због успешног дејства батерије. А ја им се жалим, како мени прети командант одреда.
– Ваљда ниси толико наиван да очекујеш још и одликовање за своје осматрање – рече ми Милан, који беше дошао да се види са мном. – У војсци све иде по управној пропорцији: највећу похвалу за твој подвиг добио је командант пука, мању командант дивизиона, а најмању командир батерије. А овај опет није луд да и ту мрвицу дели с тобом.
Потпоручник Александар се заценио од смеха и лупи ме по рамену.
– По закону отпора… Зрно полази из цеви са највећом брзином, а кад стигне на циљ, оно балдише – објашњава ми стручно он.
А кад оде Милан, Александар ми рече како се у селу, где су наши предњаци, налази једна млада сељанка, „ама да јој се из уста воде напијеш“, и позива ме да је видим. Разуме се, командиру ћемо рећи као да идемо да обиђемо возаре и коње.
Обријан и напудерисан, са накривљеном капом над једним оком, сав устрептао, јахао је потпоручник Александар као да иде на параду.
– Знаш, она буба, батеријски наредник, увукао се у њену кућу, па се распилавио као да је домаћин – јадао се Александар, стежући вилице при помисли на младу сељанку.
Њему је сада двадесет и пет година и, онако сиров и бујан, по целе ноћи претура се у мрачној и влажној земуници, премишљајући о прошлим временима. Од почетка рата слуша само лупу и пуцњаву топова, гледа мушкарце, коње и мртваце. И решио се сада Александар да „скине мрак с очију“.
Пројахали смо поред запрега, и упутили се право једној сељачкој кући. У дворишту се виде гомиле шаше, а на доксату су обешени клипови кукуруза. Преко ограде доксата пребачене шаренице, а о једном ексеру виси блуза батеријског наредника. На прагу куће сунча се мачак. Посилни наредников истрча из куће, поздрави нас и прихвати коње.
– Где је наредник? – запита осорљиво Александар.
– Ето… ту је… сада је изишао.
Потпоручник шмикну љутито и тромим кораком уђе у собу. На улазу нас запахну мирис дуња поређаних на ивици ормана. По зиду беху закуцане дописне карте са сликом. О прозорима је висило свеже грожђе.
– Пази, оца му његовог, овај се спремио да овде и зиму проведе, док ми иструнусмо у оним рупчагама.
У соби је тишина, на коју наше уво није навикло, те нам је необично и готово нелагодно.
На вратима се појави батеријски наредник и стаде мирно пред Александром.
– Господине потпоручниче, стање је ратно. Нема ништа ново.
Александар се придиже да саслуша службени рапорт, онда се поздрави с њим и тек, реда ради, запита како се коњи снабдевају храном.
Наредник поче надугачко одакле добивају сено, а из кога слагалишта зоб. Причао је о својим невољама, да извуче прописну количину. Вели, сви му закидају и зато мора он лично да присуствује…
Из његова говора излази да би коњи сигурно полипсали да он није овде.
Александар поче да шмркће, па га прекиде:
– Ја… добро, добро… Него, овај… како твој домазлук?
Наредник се уозбиљи, као да не разуме питање.
– Шта се буниш!… Шта ти ради газдарица?
– Ах! – присети се наредник, и слеже срамежљиво раменима. – Добро… мајка ради у пољу.
– А ћерка? – и очи Александрове засијаше.
– А… ја! – наредник као да се једва присети. – Она је, овај… болесна и лежи.
– Ене, а од чега? – Александар се унесе у лице нареднику.
– Не знам… глава је боли и лежи…
– Слушај… Иди јој кажи да сам ја лекар, па да је прегледам.
Наредник у недоумици погледа у мене. Ја се насмејах. Развуче и он уста – ману главом и пође излазу, али онда застаде.
– А, ако не пристане?
– Шта неће?… Мора, санитет захтева! – говори убедљиво Александар, узимајући већ позу лекара.
Кад изиђе наредник, Александар баци капу и подскочи, трљајући руке.
– Слушај, ти си мој помоћник…
– Ама, незгодно је да улазимо заједно, него, отвори мало врата да слушамо…
– А, то не!… Можеш да вириш кроз кључаоницу.
Наредник се врати.
– Изволите, можете ући. Само, тамо је њен брат од три године.
