– То си га ти увео! – разрогачи очи Александар.
– Нисам, богами… дете је било тамо.
Александар дохвати капу, накашља се, па достојанствен и важан, закуца на врата. Ми на прстима приђосмо соби и ја клекох код врата гледајући кроз кључаоницу. Према вратима је био кревет, на коме је лежала млада девојка увијене главе и покривена губером. Чујем где Александар пита:
– Ко је овде болестан?
– Ја сам – промуца девојка.
Александар приђе кревету.
– А, ти? Како се зовеш?
– Јела…
– А-ха. Па, Јело, шта ти је?
– Боли ме – и показа руком на главу.
Александар је ухвати за руку као да броји пулс. Али у часовник није гледао.
– Богами, Јело, срце ти јако удара… Него, да те прегледам, дигни се…
– Како?
– Па тако, дигни се. Не могу ја да видим шта ти „фали“ кад лежиш.
Она се полако придиже, и оста седећи на кревету.
– Хајде, скини блузу.
– Јој, па како ћу… зар не може вако?
– Не може… Од мене немој да се стидиш, ја сам доктор – онда као да се присети. – Хајде, мали, изиђи напоље!
– Немој! – вели Јела и ухвати дете за руку.
– Е, кад нећеш да се свучеш, идем…
– Па добро – рече стидљиво Јела и раскопча блузу. Кроз ланену кошуљу виделе су се контуре облих груди.
– Скини, скини! – говори Александар пригушеним гласом и помаже јој да свуче блузу. – Хајд, скини и кошуљу!
– Зар и то!
– Па не могу ја ништа да чујем… Знаш… Ти после можеш и да ми платиш, али ја нећу доћи. Јела оборених очију извлачи полако кошуљу из сукње. Александар је, успламтелих очију као крвник, гледао то младо тело. Батеријски наредник је гризао усне и ломио прсте. Нас тројица сигурно смо личили на хијене, које штекћу пред својим пленом. Иако сам био свестан да је наша улога ружна, ипак сам гурнуо наредника, да видим даљи развој.
– Хајде, хајде, пожури се, јер ме чекају други болесници – говорио је Александар, па јој дохвати један крај кошуље и свуче јој преко главе.
Зајапурена лица, обливена знојем, посматрао је Александар закрвављених очију ово витко тело седамнаестогодишње девојке. А нас двојица гурали смо се главама, као овнови, око једног прореза. Вероватно смо шушкали те Александар крвнички погледа у правцу врата, мичући уснама као да нам нешто псује. Онда душмански погледа на дете, према којем је ипак морао имати извесног обзира. Најзад удахну дубоко па, онако нарогушен, зађе иза леђа девојке, стави јој леву шаку на врат и поче великим прстом десне руке ударати. Као прави лекар. Онда мало ниже, десно, па лево, затим шаку стави на груди и поче лупкати по дојкама.
– Диши јаче… накашљи се – зановетао је Александар, док су дојке подрхтавале.
Али зна он, вероватно са комисијских прегледа, и за другу оскултацију, па јој стави главу на десно плеће, и руком је обухвати, држећи је за груди.
– Диши јаче… Кажи, Јело, тридесет и три…
Сва зајапурена, мрмљала је нешто Јела дишући снажно и гризући свеже усне. Дуго би тако Александар слушао и миловао њене груди, да она дубоко не уздахну и покуша да се дигне.
-Е, добро – проговори најзад Александар, бришући зној – знам шта ти је… Него, боли ли те трбух?
– Не боли – промуца Јела и журно навуче блузу на голо тело.
– Знаш… немам сада лекова, али вечерас ћу ти пратити. Узимаћеш на два сата кашику, знаш… па ћу ја сутра доћи да видим је ли ти боље.
Ми се журно одмакнемо и уђосмо у собу. За нама дође и Александар, баци капу, леже на кревет и диже ноге.
– Ау, браћо – рикну готово. Онда скочи: Ама откуда оно дериште, славу му његову, е дође ми да га ухватим за ноге и бацим кроз прозор.
Ми му честитамо на успешном прегледу. Али он маше рукама и вели:
– Пусти ме сада да се издувам.
Време је било да се вратимо. При поласку Александар уђе још једном у собу да каже како ће одмах послати лек, а сутра или прекосутра, доћи ће сигурно.
Вратили смо се на време и Александар рапортира:
– Господине капетане, извршио сам преглед. Коњи су у добром стању, али су возари мало напуштени…
– Требало је да ми их изведете на рапорт.
– Ја сам већ издао потребна наређења. Требало би само да одем још једном, и тада ћу им ја свршити рапорт на лицу места.
– Али, молим вас, без милости!
– Разумем, господине капетане!
Александар се хитно врати у земуницу и нареди посилном да скува чај без шећера. Затим је чај сручио у једну флашу и на њој залепи хартију, на којој написа: „На два сата кашику.“
