Болничари су односили мртве и рањене, а артиљерци су на рукама носили гломазне топове, да се не би чуо ни најмањи шушањ. Тек када пређосмо реку Битву, одахнусмо мало.
Ишла је колона мрачна и туробна, као да се враћа са неког погреба. Људи осећају, сваки на свој начин, да се одиграло нешто тешко и срамотно, иако је сваки уложио целог себе да би подухват био крунисан успехом.
Колона маршује тешким кораком кроз пусту и мрачну ноћ. И опет поред нас дугачка поворка пешадије. Мали пешаци, натоварени убојном спремом, гамижу мрзовољно и равнодушно. Преморени су већ, па одмичу за оним челним као стадо, и њихове мисли не иду даље од скученог погледа у овој мрачној ноћи.
Најзад, сручисмо се сви на једну пољану покрај пута. Неко је издавао наређења, али се не сећам да су извршавана, нити знам да је ико контролисао њихово извршење. Где се ко затекао, легао је на тврду земљу и заспао.
Када смо сутрадан устали, људима се све причињавало као да су уснили неки тежак сан. Али запрљани топови, неотимарени коњи, онај неред у биваку, а нарочито спуштено крило на шатору команданта дивизиона, који је увек на ногама, био је доказ нашег замора… И пораза. Људи су зурили попут оних топола и врбака, према густој измаглици над реком Битвом.
Али у војсци се не пушта машти на вољу. Неки веле да у томе и јесте величина војничког позива. Ускоро су се чуле оштре команде, војници су чистили оруђа, други тимарили коње, трећи одлазили за храну, у биваку је врило као да се пук вратио са неке параде. А одаслана је и једна официрска патрола дуж Саве, у циљу осматрања. Капетан Јован нам том приликом изложи своја запажања и планове када би, на пример, он био неки командант:
– Прво и прво, ја не бих артиљерију довлачио на саму обалу. Виком у оној бари ми смо открили нашу намеру. А основно начело стратегије јесте тајност. – Подигао је тада значајно прст и погледао важно све редом. – Јер, замислите да је на оној обали био, рецимо, пук пешадије непријатељске… Леле… Качамак би се направио од нас.
Када смо се пред подне вратили у бивак да рапортирамо како ништа значајно нисмо видели, капетан Јован заустави коња па нам се обрати:
– Разуме се, ви нисте ништа разумели, нити смо о чему говорили! – Он ободе коња и са пуно важности, као вођа патроле, уђе у бивак.
Још истога дана наредили су да се спремимо за покрет. Мрзовољно и без журбе, војници су приводили запреге… После оне трагедије, они се не узбуђују много. Јер ма шта се десило, горе бити не може. Не занима нас више ни правац марша.
Ишли смо у правцу Дрине, одакле допиру учестали пуцњи топова. На једној раскрсници путева видимо и једну хаубичку батерију на застанку. Официри поседали око стола за расклапање на коме је бео чаршав и ручају. Потпоручник Александар познаде неке, те им довикну с коња:
– Ручајте брже, док није наишла пешадија! – онда се окрете мени: – Знаш… и ми пољаци смо господа, али оваквих ладолежа нема нигде.
Умешао се у разговор и Милутин.
– Ово је провокација. Гладна војска пролази, а они нас драже оним шерпама. И још ставили бео чаршав.
А поднаредник Траило закључује:
– Их, што нису негде у близини нашој!
Питамо га, зашто.
– Тако, имало би да нема…
Јер у рату се краде. Врло често из нужде, а некад по навици. Често из ината и пакости. Пешаци завиде артиљерцима, а ови не трпе коњанике. Никад артиљерац неће од пешака да нешто дигне. Зна он да су пешаци вечита сиротиња, а ако нешто баш и имају, не дирају, јер сматрају пешаке за мученике… Али пешаци посећују све одреда.
А све нам се чини да је Траило главни организатор и као неки интелектуални вођа свих крађа, разуме се, изван батерије. Истина, много пута је он нахранио целу батерију на тај начин. Али кад некога војника ухвате у крађи и спроведу стражарно у батерију, онда је Траило са највећим задовољством лично ударао батине.
Предвече стигосмо у једно село, које је имало бескрајно дугачку улицу. Жене су нас дочекале скрштених руку, а старци, наслоњени на штапове, гледали су нас као спасиоце своје. Испред села чује се непрекидан прасак пушака и грмљавина топова, да су се прозори на кућама стално тресли.
Овде смо дуго остали… Желели бисмо и да заноћимо. Сељаци износе воће. Војници у дворишту музу овце. Јанкуљ завлачи испод топовског јастука шареницу, и хвали се да му је дала нека девојка. А ко ће још и то да истражује сада, пред злогласном Парашницом, где ври од пушчане и митраљеске ватре као у котлу.
Кренули смо по мраку. Мучно је осећање кад се по мрклој ноћи излази на положај. Ишли смо прво главним путем, онда скренусмо, затим преко неких њива, лагано, и застадосмо у једној ораници. Около нас су праштале пушке, па нам се чини као да пуцњи допиру иза оне врзине коју је два назиремо. Војници се прибили уз топове и ћуте.
Застанак је био необично дуг. У неко доба командир јавља да возари сјашу и да су људи свакога момента на својим местима. Послужиоци поседали покрај топова, а возари стоје уз своје коње. Али сви су на супротној страни од правца одакле допиру пуцњи… Наједном зачусмо пуцање позади нас. Али ваљда неко води рачуна о нама, умирујемо себе. Повремено писне кроз ваздух неки залутали куршум, колико да у људи застане дах, а коњи нестрпљиво затрупкају ногама, или уздигну главу и стрижу ушима… Неки пут почне убрзана паљба, као да су људи побеснели, и нама се чини да нико жив неће остати. Онда се стишава, пуцњи су све ређи, и најзад чујемо само појединачне поздраве предстража.
Мртва стража… То је онај мали репоња, са изгужваним шињелом и изокренутом шајкачом, који трапуља друмовима натоварен као животиња. Онај који завирује у кокошарнике и на чију се главу спуштају песнице свих претпостављених старешина… Ето, тај мали пешак стоји сада као џин у овој црној ноћи на бранику отаџбине, док позадина мирно спава.
Била је то бескрајно дуга ноћ. И увек на истом месту. Али, мало смо се свикли и примирили. Некако око поноћи, на истоку заруде и огроман месец расу своју светлост над завађеним људима. У овој црној и страшној ноћи та светла кугла личи нам на неко огромно живо око, које нас у почетку посматра бојажљиво, потом подругљиво, док најзад не заблиста весело, пуним сјајем. Ваљда хиљадама година посматра оно увек исти призор.
Наредник Милутин намести троножац, да кроз дурбин посматра месец.
Гледамо његову изборану и разривену површину. Виде се огромни кратери, од којих полазе зрачне пукотине. Ређају се на дурбину и војници и цокћу језиком чудећи се величанственоме призору, док им Станимир, предњи возар, не објасни:
– Ја, славу му, каки је. Ама тачно знам… јесте… пази, пази рупе. Оно је од неке тешке хаубице…
Тек пред зору наиђе наш командир и рече да будемо спремни за полазак. Тешка срца помишљамо на данашњи дан. Али када возари појахаше, нареди командир да окрену уназад и пођосмо истим путем… Ево га и село где смо синоћ били, изиђосмо изван села и идемо право у средину Мачве. Људи су весели што смо само избегли опасност на Парашници, јер су се сви жалили који су тамо били. И ма где отишли на друго место, биће нам боље. Али ми идемо увек старим путем, оним којим смо јуче прошли, а тај пут води право на Чеврнтију. „Споменуло се, не повратило се!“ – шапућу војници и непрестано се распитују куда ћемо. Нема више сумње… идемо опет на Чеврнтију.
Тамо су наше тешке и непријатне успомене. Прича се како није добро да погреб иде истим путем. А ми наиђосмо опет на ону несрећну Битву, где још леже мртви, надувени коњи и преврнута кола. Очајање обузима људе при помисли на понован прелаз. Ко зна!… Они што наређују далеко су, те им је непознато наше душевно стање. А вода нам је мрска, да ни ове грешне животиње не би више ногом крочиле у њу. А тек људи… Војници се најежили и намрштили, па се притајили и прибили уз топове.
