Покрет

Било је то јула месеца, хиљаду деветсто шеснаесте године, када је стигла заповест за покрет. Наређено је да кренемо у четири часа после подне, да би се избегла велика топлота која је просто пржила.
Војници су већ дизали шаторе, сламу су палили. Ордонанси су јурили на све стране. Са лица уморних људи капао је зној. А на војницима пуна ратна спрема. Однекуд навалили и ројеви мува… Возари приводили запреге. Оседлани коњи чекали.
У суседном логору пешадијска труба засвира „збор“. Густе колоне пешака постројавају се. Негде њачу мазге и бруји жагор.
Команданти су појахали. Разлеже се команда „мирно“. Људи занемеше. Чуо се само топот коња. Командант се заустави према средини пука. Укочена бронзана лица људи су одударала према сивим топовима. Шлемови на главама светлуцали.
Командант рече:
– Војници!… Баш онда, када је непријатељ веровао да је уништена српска војска, рађа се нова, још снажнија и силнија армија… И нека кроз шуме и дубраве одјекне наш поклич, и нека задрхти царевина под нашим налетом… Војници!… Не заборавите да вас зову деца ваша, да вапију ваше жене и сестре, да вас преклињу за помоћ изнурени родитељи ваши… Ми крећемо на далеки пут за своју земљу. И нека то буде пут наше славе, који ће украсити историју славним делима вашим…
– Здесна у топовску колону.
И поче да се одмотава дугачка поворка…
По некој чудној случајности, кренули смо исто овако пре две године, јула месеца.
Гледајући маршевски поредак, чија ће слика сигурно остати незаборавна, пред нашим су се очима ређали догађаји из недавне прошлости. Опет је почињала стара историја са новим почетком. Дуги маршеви, спавање на коњу, у блату, на киши и снегу, често неспавање по неколико дана. Глад, жеђ, зима, опасности борбе, грмљавина топова. Све се то већ једном збило у пуној страхоти, и оставило неизгладиву и тешку успомену.
На војницима се опажа уздржаност. Уместо да се радују што се приближују својој земљи, били су неми и хладни. Ратно искуство их је томе научило. Они су на себи осетили превртљивост ратне среће. Знају добро како у рату врло лако и брзо све пропада, чак и онда када се најбоље замислило, када се најбоље спремило. Зато се сада не чује ни песма, ни шала. Али на лицима њиховим не види се ни траг од каквог страха. Иду стегнута срца, прибрани.
Пред вече смо стигли у Солун. Била је недеља. Негде напред закрчен пут, те застадосмо насред главне улице. Пословни свет је промицао и не гледајући нас. Беспосличари су зијали тупо у коње и топове. Млади парови су весело ћеретали. Сваки по свом послу. Ми у смрт, они на весеље.
Потпоручник Драгиша љути се на Грке, и вели:
– Ама бити Грк, то већ није нација, него уносна професија.
Тешка прашина обавила земљу, као да смо у некој пушници. Од некоје стране допире мирис печених семенки. Пред Белом кулом свира музика и све живо испија пиво. Саобраћај закрчен и публика нас с негодовањем посматра што смо за пречили пут. Застадосмо опет, и сад баш пред главним хотелом. Сијалице су упаљене и наша тешка ратна спрема чини супротност према деколтованим хаљинама дама и оним утегнутим грчким официрима, који седе за столовима. Са стола се диже један енглески официр и принесе ми чашу пива.
– Camarade, pour bon voyage.
Захвалио сам се и срдачно се поздрависмо.
Пришли су још неки наши официри на коњима и звали момка да им принесе пиво. Овај мој Енглез узе из момкових руку таблу са неколико пуних чаша, и поче служити све редом. То су урадили и француски официри, служећи пивом и војнике. Али негде напред одјекну тутањ топова. Наскоро смо кренули и ми, и замакли у неке мрачне улице, одакле изиђосмо на отворено поље.
Покрај пута назиремо шаторе и војнике. Али нису наши. Затим неке бараке, магацине, болнице… Из једног логора допиру звуци музике. Још једна светиљка украј пута и онда закорачисмо у пусто и мрачно поље. Прашина штипа за очи и лице. Нова седла шкрипе под нама.
Јахало је нас неколико официра у групи. Ваљда што је ноћ па не видимо околину, а и што нам је време дуго, те се причају успомене из Солуна.
– Море да видите шта се мени десило! – причао је Коста „Турчин“. – Баш сад, у прошлу недељу, дођем ја у Солун. Пред Беас-кулом сретнем једног мог познаника, пешака, и питам га, има ли шта „онако“…
– Шта увијаш, „онако“, „овако“. Кажи: питао си за женске! – дира га Живадин.
– Немој да ме прекидаш. Ја причам верно како сам разговарао са човеком… Знаш, а он мени каже: „Ама баш и ја то тражим.“ Врло добро! И тако ти пођемо заједно.
Лутали смо дуго, док једва пронађосмо ту улицу, за коју су ми рекли да се у њој налази тај „пансион“. На самом почетку те улице испаде пред нас један Грк: „Монсије… боно… цисто!“ Аха… ту смо. На правом смо путу. Он напред, ми за њим. Беше то нека кућа на спрату, са навученим капцима, сва мрачна. Ни у ходнику чак не беше осветљена. Креснем електричну лампу и успесмо се горе.
Кроз затворена врата чујем неки жагор. Грк зазвони… Кад смо улазили угледах неке индивидуе. Онај ми пешак добаци: „Буди опрезан!“ Ја се насмејах. Ко нама шта може. Горих разбојника и апаша од нас нема. Могу само они нас да се плаше, а не ми њих.
Било је ту Француза, Енглеза, црнаца, па чак и један наш потпоручник пијан, а нека женска му седи на крилу.
Одмах нам приђоше две… „Капеле“… „Гробље!“
„Калисперос“ – рече једна.
„Типота“ – вели онај мој друг, пешак.
– Аврио! – добацих, не би ли им ставио до знања да иду.
Оне су разумеле. Погледаше нас само преко рамена и одоше. Баш добро, помислих.
Обазрео сам се да видим има ли још која слободна. Баш се тада појави иза провизорнога келнераја једна плавуша. По моме укусу. Насмејах се на њу, и креснух јој оком. Неко је позва, чини ми се, пре мене, она хтеде да ме мимоиђе, и у пролазу ме чупну за косу. Ја је дохватих за руку:
– Стани, женска, где си запела! – рекох јој.
Она хоп, седе ми на колено, и поче нешто да говори.
– На који бре језик говори? – питао сам онога пешака.
– Море, гледај си посла, води је у собу, па ћете се лако разумети.