Покрет

Дао сам јој очима знак и дигосмо се одмах. Кад, она ме дохвати за руку и приведе каси. Сетих се тада како су ми причали за једнога старога поручника из коморе, да је од „теткице“ на каси тражио признаницу. Када су то причали смејао сам се. Али мало после сам увидео, да је то исто требало и ја да урадим.
Платио сам и пођосмо. Уведе ме у једну собу. Ја је одмах загрлих. Она откопча једно дугме на својој хаљини…
– Тај твој коњ, Драгиша, нешто много каска – добацује Лука.
– Узбуђује се, кад слуша овакве приче.
Коста настави:
– Смрче ми се пред очима. Дохватио сам је и спустио на кревет.
Али она се наједном трже, скочи и показа ми на чизме. Онда одречно махну руком, као да је хтела рећи, како са чизмама не могу на чист кревет. Јест, бато, али чизме треба скинути!… А ја посилнога не могу да водим са собом. Их, сунце му, ко би још и на то мислио!
Сам да скинем не могу! Сео сам на кревет и опружио ногу, молећи је да ми помогне. Али она поче да говори нешто, што ја нисам разумео, али увиђам да се љути. Устао сам. У мени је нешто навирало… Она као да опази, јер познаје добро људе. Онда скочи хитро са кревета и дохвати хаљину. Ја за њом, али она истрча из собе.
Остао сам сâм, па ме, људи, спопаде неки бес. Сав сам цептао. Погледах на кревет, а тада ми паде на памет, да покушам некако сам да скинем чизме. Брзо легем, пребацим једну ногу преко доњег креветског крила, где одупрем мамузом, а другом ногом притиснем о врхове. Руком обухватим испод колена и запнем… Кревет поче да крцка. Нога се извуче из стопала чизме, још само да је извучем из саре. Запнем што Могу јаче и тада… Ах, богаму, то нећу заборавити. Нешто пуче пода мном. Доње крило кревета се преклопи и цео кревет се са треском сручи на гомилу.
А-ух!… Шта ћу сад?… Неко отвори врата и одмах их затвори. А моја се нога заглавила у сари чизме, па ме ухвати грч, и ја, седећи на рушевинама кревета покушавам да навучем чизму.
Уто улете „теткица“ и поче нешто да виче. За њом уђоше још два Грка, апаша, стисла уста и накострешили се. Али, и мени је већ било дошло до гуше. Ставио сам брзо руку у џеп од блузе, где напипах револвер. Е, сад ми је лако.
Један од оне двојице као да опази моју намеру, и стиснутих песница као за бокс, полете на мене. Нећеш, синко мајчин! Дочекао сам га приправан и слободном руком ударих га по лицу. Онај други шчепа ме за гушу. Тада ја извадих револвер и опалих у таваницу.
Јаој, мајко, кад пуче!… Кад оне женске заврискаше кад заглавише врата… А она двојица одскочише у страну и као по команди дигоше руке увис, И један, и други имали су поглед пуњене птице.
– Напред! – викнем ја и покажем им руком на врата. Они узмичу све натрашке и тако их натерам у онај бифе, где угледах свога друга пешака.
Французи завикаше: „Браво, Сербо, браво!“ – и тапшу рукама.
Она два апаша изгубише се иза келнераја…
– И ништа? – пита Лука.
– Изишао сам чист као „Генофефа“… Ни куснуо, ни лизнуо…
На једноме застанку, када се мало слеже прашина, налетели су на нас читави ројеви комараца. Неко рече да се налазимо у близини делте Вардара, где има много баруштина. Поведе се реч о маларији, и тада дознасмо да је око девет стотина војника из једног пешачког пука оболело од ове болести. Свему томе ипак нисмо придавали велику важност, јер смо веровали да се маларија лако и брзо преболи.
Целе те ноћи маршовали смо, и тек сутрадан, око седам часова, застали смо на једној пољани.
Мислили смо да ћемо следеће ноћи кренути даље, те смо цео тај дан преспавали. Али идуће ноћи остали смо на истом месту. Комарци нам нису дали ока склопити. Читаво тело је било у пликовима.
У неко доба ноћи Лука се диже, обуче се, и главу уви марамом. Тек је тада заспао. Обукао сам се и ја али нисам могао издржати са увијеном главом од врућине. Лице и коса били су влажни од зноја као да сам главу завукао у воду. Тек пред зору смирио сам се. Али мало сам спавао. Морали смо устати, јер је био наређен покрет.
Пред подне стигли смо у Топчин, у једно мало македонско село, које као да је буктало од трептаве јаре.