Опет ситни мирнодопски послови. Обука се обављала без воље, јер смо стално у ишчекивању великих догађаја. Људи су обузети инерцијом покрета, па би хтели да убрзају решење, јер су се сви заваравали мишљу да рат неће дуго трајати. Али дани пролазе, људи се „фронте“ и поравнавају, труба опет непрестано дозива дежурне и по цео дан се рапортира: „Батерија је у ратном стању. Нема ништа ново.“
Али двадесет трећег августа дигоше нас у три часа изјутра. У четири часа батерија је била спремна за полазак. Командир навукао рукавице и чека да преда рапорт команданту.
Ни са које стране не чују се пуцњи, те и не знамо правац марша… Дуго смо чекали. Оно укочено стање пред полазак, када се затежу блузе и намештају шајкаче, постепено попушта. Официри суседних батерија се сакупљају, а командир скида рукавице и завија цигарету.
Већ је шест часова. Војници седају… Око седам часова сунце поче да пали, те смо се склањали иза предњака, а мало доцније одосмо под нека дрвета.
– Је ли, учитељу – пита капетан Станојчић наредника Милутина – ти си народни човек и просветитељ, па ћеш знати да ми објасниш шта значи реч: коњосати!
Милутин се смешка, јер не зна да ли треба да одговори озбиљно, или у шали.
– Је ли?
– Како се узме…
– Јеси ли видео коња за празним јаслима кад зажмури и дрема? Или, брајко мој, када се нама нареди покрет у четири часа, а ево сад је девет часова, и ми заједно са овим коњима дремамо или коњошемо.
– Рок службе, господине капетане! – добаци наредник Милан. – Боље бити жив, него мртав.
– Е, е, та је добра… макар и коњосали! – Капетан Станојчић се наједном уозбиљи, јер угледа команданта. – На своја места!
Тек око десет часова кретосмо. Нико више и не пита на коју ћемо страну. Са нама трапуља полако и пешадија у бескрајној колони. Наиђосмо и на неку комору и коморџије се сручише са стране пута, док прође артиљерија. Грешне коморџије бије двоструки малер: страдају од свих могућих убојних зрна и сваки још као са неким презирањем изговара реч: коморџија.
Сунце припекло, зној кипти са људи и стоке. Кад пролазимо кроза село, људи не могу да се напију воде. Било је то некад кад су сељаци износили вино и воду. Али много је војске прошло, па је и понестало. А после, постала је ова дивизија и некако озлоглашена, и народ чим сазна да ми идемо, одмах склања и оно мало што има. Војници ипак, пронађу понешто, сами, онако узгред. „Саплету“ се некако преко плота, или „занемоћају“, па улете у прво двориште. А кад излазе, одломе читаву грану јабуке, колико тек да се „заките“.
Сунце је већ залазило када смо наишли на село Глушце, и усред села дат је застанак. Старци и жене се окупили око топова, по којима лежи с прста дебела прашина. Девојке се пресамитиле преко плота и задиркују уморне војнике.
– А је л, болан, јеси л жењен?
– Шта ми вреди, јесам, али као да нисам.
– А овај – гледа заводнички једну црномањасту потпоручник Александар – велиш, дала би.
– Ју, грдан, ко ти то рече! – и девојке се закикоташе.
– Је ли, бога ти – приђе ми једна старица – знаш ли где је Дринска?… Ех, јадна децо. Син ми је тамо, и ја се свако вече молим Богу да вас сачува – стара се загрцну.
Разговарамо међу собом и питамо се куда ћемо сада. Још мало па смо на крају, Сава је близу, а ни са које стране не допиру пуцњи… Наредише да се коњи нахране. О људима и не мисле. Али искуство последњих дана научило је војнике да припремају сами резервну храну. Уосталом, Мачва је богата, а кукурузи су сазрели, те војници ложе ватрице и пеку клипове… Некуда одјахаше командири.
Сутон се спушта. У тору негде блеје овце. Уморни пешаци полегали покрај плотова, повлаче последњи дим из кратке цигарете на којој се изређало више њих, и већ се намештају да одспавају.
Око десет часова зачу се однекуд испред села жагор и гласови допреше и до нас: „Дижи се, устај.“ Буновни људи товаре своју, спрему. Пешаци се наслонили на пушке и дремају, а артиљерци поседали на лафет или предњак и чекају. Зачу се најзад клопарање и, по ноћи, читава река људи крете у једноме правцу. Од раскрснице скретосмо десно… Види се силуета неке грађевине, сигурно школе, а мало затим застадосмо. Чују се гласови: „Пешадија напред!“
Одјекује клопот фишеклија и бат ногу…
Када наиђе и комора, онда крете артиљерија.
– Држи десно! – чују се узвици и коморџије стрчавају са стране пута, да пропусте топове. Али губе везу, покушавају да се испењу на насип, и тада их дочекује псовка некога командира. Преплашени, остају збијени по страни, зверајући кроз ноћ не би ли своје негде видели.
На истоку запламти хоризонт и ускоро, бојажљиво и лагано, као да се прикрада, помоли се месец. Ружичасти сјај обасја равницу и сићушне људе који гамижу као црви.
Из позадине допре неки отегнут глас: „Држи десно-о! Артиљерија, држи десно!“ – А пут узан и још мало да се сручимо у јарак са стране пута. Командир наиђе и пита: ко се то дере. Стиже један ордонанс и рапортира:
– Господине капетане, наређено је да пропустите мостови трен.
„Мостови трен“! – понављали су с чуђењем војници, као да се питају: шта ће нам то сада! Командир се нашао у чуду, где ће са топовима на овом уском путу. Онда нареди да послуга откачи задњаке и да их рукама гура према јарку са стране пута. И шест пари снажних руку подигоше задње делове топа и кара и лагано их померише, а коњи се прибише уз врзину. Пут је био слободан.
Као неке огромне, црне и згрчене птичурине у ноћи, промицала су кола натоварена чамцима. Војници сувоземне војске, ненавикнути на овакве призоре, начетили се поред пута и посматрају дугачку поворку чамаца, што је лагано одмицала. А нека црна слутња и неспокојство овлада људима. Господари су они на суву… Али неугодно је имати посла са водом… Бојажљиво се распитују који уме добро да плива… Онда лежу поред пута и зуре у ноћ.
– Пази, месец! – вели један.
– Њега виде и у нашем селу…
Одвојени од својих кућа, гледају грчевито у ту једину везу, и замишљају своје село обасјано месечевим сјајем…
Мостови трен је прошао. Кретосмо и ми лагано. Опет застадосмо пред једним селом. Буновни сељаци, онако у кошуљама, гледају преко плотова. Рекоше нам да се село зове Узеће. Тада баш, негде десно и у даљини, одјекнуше потмуло пуцњи топова. Певци закукурикаше. Била је поноћ…
Маршујемо цео дан и ову ноћ. Умор је савладао људе и на сваком застанку лежу покрај пута. Стално их опомињемо да не заспе. Наслоњени на штитове, у стојећем положају, дремали су.
Нико не зна правац, ни циљ овога напорнога марша. А маршујемо баш у правцу Саве. Близину њену осећамо по свежем поветарцу. Потпоручник Александар гледа карту при месечевој светлости и каже да пут којим сада идемо води право на обалу… Војници слушају и сумњичаво врте главом. По урођеној селачкој промућурности као да увиђају немогућност прелаза, и црне слутње их обузимају при помисли на воду. Постали су тмурни и ћутљиви. Уозбиљио се чак и Танасије.
