Чекали смо дуго испред села Узећа. Покрај пута се дизала нека шеварика и осећао задах барске тиње. Исток се почео беласати и светао круг, као ореол око главе светитеља, бивао је све шири. А свеж опојан ваздух ћарлијао је око нас… Преплашене шеве лепршале су изнад наших глава.
Наиђе ордонанс из штаба пука, те га запитасмо зашто оволико стојимо.
– Заглавио се мостови трен у бари! – онда поверљивим гласом додаде: – Сада ће бити прелаз.
На карти гледамо где је та бара. Од Митровице, готово до Шапца, паралелно са реком Савом, протеже се мртва река Битва, широка сто, двеста метара, а негде је и шира. Види се и један путић, који се одваја од насипа и води до места званог Чеврнтија… Настало је разрешење оног мучног стања ишчекивања. Војници знају шта им сада предстоји и, прибрано, готово накострешени, очекују и то чудо… воду.
Уским сеоским путем, између њива обраслих високим кукурузима, кретали смо лагано ка прелазу на мртвој реци Битви. Са висине коња, посматрамо лево и десно мирну равницу, узорану земљу, и пашњаке, а пред нама се као зид уздижу неки врбаци, који нам заклањају видик. Као да бисмо желели да продремо погледом кроз тај застор, сви укочено гледамо у те врбаке, одакле допиру узвици возара и нека ларма. Видимо пешаке како секу гране, па их вуку на ону страну где се врши прелаз. Већ осећамо мирис изгажене и изгњављене траве и трске. Пред самом баром батерија застаде.
Исток се преливао у разним бојама и сунце само што није изишло.
Било је то двадесет четвртог августа хиљаду деветсто четрнаесте.
Први вод загази у бару, преко неправилно наслаганих врбових грана, набацаних на брзу руку. Коњи се клизају и поводе, застајкују, онда запињу, а послужиоци одупрли раменима о штитове, и на сав глас Вичу:
– Марррш… марррш!… Терај дешњака…
– Средњи возар, животињо једна, крећи!… – нервира се Александар.
Средњи левак на трећем топу саплете се и паде, али га предњи коњи вуку, возар скочи, диже га, кретање се не прекида.
Наједном пуче пушка… још један пуцањ, па се расу паљба негде испред нас. Куршуми зафијукаше језиво изнад наших глава, возари погнуше главе, а послужиоци полегаше.
– На рукама, напред! – чује се одлучна команда нашег командира.
Војници се загледаше унезверено. Назад се не може, напред се гине, али остати у бари, овако незаштићен, то је најочајније. И, гоњени нагоном за одржањем, људи скочише и натчовечанском снагом подигоше рукама задњак топа. Бичеви заошинуше. Неко јаукну… Коњи издужили вратове, очајно се одупиру, а возари полегали и бију мамузама, да већ и крв цури из коњских трбуха. Али се „Ескило“, рудни коњ, пропе, из све снаге запе и повуче сам топ, а потом устукну назад.
– Рањен је – викну неко.
– Испрежи!
– Терај док не липше…
– Маррш… маррш!
И људи, гоњени страхом, а животиње, подстакнуте лармом, учинише још и последњи напор и како који возар пређе бару, као откачен опругом појури, те се заустависмо пред једним насипом. Послужиоци су откачињали задњаке и рукама гурали топове преко једнога насипа у прокоп, одакле је вађена земља за насипање овога бедема.
А пред нама, испред високих кукуруза, праште пушке… Командир отрча напред. Кроз пушчани прасак као да се чује нека песма… чини ми се „Ој Србијо“. Унезверени, збили смо се иза штитова, у које пљасне понеки куршум. Увиђамо да се испред нас збива нешто страшно, али тако брзо и изненадно да нисмо у стању да се приберемо, нити схватимо замах ових догађаја.
На насипу, готово изнад наших глава, војници шесте батерије извлаче на рукама топове.
– Што не гађате? – дојури задихан један пешадијски официр. – Пешадија већ прелази.
Кроз пуцањ пушака и фијук зрна, чује се неки узнемирени жагор, звекет ланаца и лупа металних чамаца. Тада тек сазнадосмо да је вода одмах ту, испред нас, да се и каменом може добацити.
– Пета… пета – викали су размештени релеји, посакривани иза кукурузних бусенова. – Нишанска тачка пободени пикет! Здесна топовима… Први, пали! – Испред топа се диже облак прашине, а витка кукурузна стабла зањихаше се као при највећој олуји. – Други, пали!…
– Шеста… Шеста, плотун здесна!…
– Друга…
3аглушна грмљавина страховитим бесом затресе земљу. Од праска оне батерије на насипу, изнад наших глава, људи су као обезнањени, грчевито се држе за точкове да не падну од силног ваздушног удара. Лево неко јаукну. Осматрач друге батерије стрмоглавце паде са дрвета, а поручник Добросав раскречио ноге на насипу и командује из свег гласа:
– По пет разорном гранатом!
Тежак мирис бездимног барута штипа за грло, а густ облак прашине обавио батерију, те сунце шкиљи…
– Прекините паљбу, побисте наше! – излете из кукуруза један пешак.
– Ура, ура! – разлежу се повици наших пешака из даљине, и батерије замукоше.
Не чује се више ни пушчана паљба. Ветар растера прашину и сунце грану. Људи се усправили. Хтели би да кроз онај кукуруз виде дело својих руку. Да виде раскидана тела непријатеља, и да ликују… Али из кукуруза су извлачили мртва тела наших пешака, па их ређали као покошено снопље на чистини испред топова… Једноме запалили свећу и ставили је између скрштених руку на грудима. Над другим је плакао рођени брат… Трећем је текао црвен млаз крви из ока, а четврти је био без главе… Кажу да су погинули од наших топова.
Иако сунце сија, све нам ипак изгледа сиво и нешто неодређено. А поглед никако да се одвоји од обезглављеног трупа, одакле крв лагано отиче, људска крв, а поточић се пробија кроз прашину и ситно камење као црвена трака, коју људи кидају својим ногама.
Дошао је и командант, помодрео у лицу, а длаке бркова су штрчале као бодље у јежа. Командир је занемео и стиснуо усне, а вилични мускули су му подрхтавали. Био је и један виши пешадијски официр, који је злурадо и пакосно гледао артиљерце, само што не каже: Хм!… Наравно!
Онда су војници сели на топовска места и узели последње елементе. Команданти су гледали кроз цев.
– Немогуће! – рече кратко наш командант. – Најмања даљина је изнад висине човека – бранио нас је он.
У нашим очима био је велики као бог.
Контролисао је и онај пешадијски официр, вртео нешто главом, опет погледао кроз цев, постављао напред војнике и мерио, хотећи на силу да докаже нашу кривицу. Тада су приведени војници из оне чете која је била у резерви, а налазила се испред наших топова и оног кукуруза. Војници су слегали раменима, јер су и они чували главу од пушчаних метака, те и не знају како се то збило.
Најзад наиђе један пешадијски поднаредник, који све објасни.
– Били смо на самој обали и наређено нам је да се укопамо. Тада је почела да дејствује преко нас артиљерија. Један Јабуковчанин – он се окрете према мртвима и показа на труп без главе – нашао једну греду и са још једним почео да је набија у земљу. И таман је уздигли, кад оно тресну граната у греду и све поби…
