Наш командант се обрати пешадијском официру:
– Дакле, несрећан случај… Несмотреност пешака. До послуге артиљеријске нема кривице. Тада се обрати командиру: – Наредите да људи буду вољно.
Кад смо пришли обали, угледасмо широку сремску равницу.
Један пешадијски пук је пребачен чамцима и сплавовима, па се развио у стрељачки строј и наступа у правцу села Шашинаца. А пред стројем бежи један војник у плавој униформи, можда је још једини живи сведок непријатељске погибије и једини гласоноша. Наши војници га угледаше и припуцаше. Стрељачки строј за моменат застаде пред изненадном паљбом, али се војници прибраше и почеше сви гађати. Припуца и митраљез. Ројеви челика су пиштали око главе онога несрећника који је бесомучно бежао. Али нико га не погоди и он се изгуби међу кукурузе да јави страшну вест.
На нашој обали је весело расположење. Војници се разишли по кукурузу и бирају свеже пурењаке. Официри се искупили у мале групице те препричавају догађаје, или лешкаре у хладовини испод столетних храстова.
На ону обалу се пребаци још један батаљон. Војници пронађоше тамо неке овце. Поче да се припрема гозба. А музика свира…
Али чамци се никако не држе на води. Сасушени на сунцу, а сада расточени, пуне се одмах водом, те их хитно извлаче на обалу, и затињу кучином и вуном. Инжењерци се жале како им је пре неки дан не знам која дивизија по нечијем на ређењу одузела исправне чамце… Нас се то не тиче. Има ваљда некога ко о томе води рачуна. Наше је да погинемо, а када нас је та чаша мимоишла, и непријатељ је сада далеко, онда уживамо благодети овога сунчанога дана.
Поред нас прође четврта батерија. Чини нам се да четвртаци завиде нама што остајемо. Кажу да је њихов командир сам тражио ту част да он као најстарији командир пређе први на ону обалу. Пошто мост још није готов, то су људе, коње и возове превозили сплавовима.
Било је занимљиво посматрати. Коњ се у почетку затеже и одупире предњим ногама. А када га ударе бичем начули уши, подавије сапи, фркне, па предњим ногама опипа сплав и онда брзо уђе, стриже ушима и гледа унезверено.
На супротној обали запрегоше одмах батерију и кретоше за стрељачким стројем, који се беше изгубио међу високим кукурузима. У даљини се чују пуцњи, све чешће и брже. Свакако су наишла непријатељска појачања те су наши застали.
Подне превалило. Мост још није готов. Војници леже на обали и спавају. А на супротној страни, код онога батаљона у резерви, свира музика и војници играју. Почели смо већ да уображавамо како се онај пук туче у сремској равници само зато да бисмо се ми одморили и спавали.
Наскоро се појавише и рањеници. Њихова појава је покварила оно свечано и раздрагано расположење изазвано нашим успесима… људи су већ забринути и са страхом погледају у мост који још није готов, а ево већ је три часа после подне. Војници почињу да бивају неспокојни при помисли да сада треба прећи на ону обалу. А ако непријатељ навали…
Око пет часова наиђе наш командир и нареди да се батерија спреми за покрет. Иако су са сумњом пратили цео данашњи рад, војници послушно запрегоше батерију и лагано приђосмо мосту… Инжењерци су припремали последњи распон. Командир је давао упутства за прелаз запрегнуте батерије преко понтонског моста. И распон се одвоји од обале, да би га привезали као последњу спону на супротној страни.
Возари су отпрегли предње и средње коње. Оставили су само рудне да превуку топове. Послужиоцима је наређено да иду са стране и умирују коње у случају да се који поплаши.
– Први топ марш! – рече командир, да би привели топ уза сам мост.
Запеше рудни коњи и њихове копите зарише се дубоко у песак. Али наједном застадосмо запрепашћени…
На супротној обали, код оног батаљона у резерви, засвира труба, онда настаде неки жагор, припуцаше пушке и војници, у паничном страху, полетеше обали. Неки се дочепаше моста бежећи ка нама… Паника обузе и војнике на нашој обали. Неке коморе и муниционе колоне, које су биле спремне за прелаз, окретоше уназад и у бесомучном налету, без команде и реда, газећи стоку и људе, полетеше ка оном једином прелазу на мртвој реци Битви. А ту се сударише са новом колоном. Закрвављених очију и избезумљена лица, уз страховиту дерњаву и запомагање, људи су се газили, тукли за прелаз, кола су се у заокрету превртала, људске груди и ноге животиња су прскале, уз очајан јаук и вриску…
Возари без команде појахаше, готови да појуре. Али их ледени израз лица нашег командира прикова за место. Коњи, обузети општим покретом, узнемирили се и нестрпљиво трупкају ногама… Са оне обале беже војници без блузе и обуће, и онако мокри протрчавају поред нас и губе се у позадини.
– Откачите предњаке, спрема за паљбу! – викну командант.
Шесторна запрега са предњаком одлепи се, у трку излете на насип и сручи се у онај пакао на прелазу, газећи све пред собом.
Послужиоци, занемели од ужаса и страха, заузеше своја места… Али, непријатеља нигде… А војници се на оној обали даве и кидају мост, који Сава почиње да заноси низводно. Избезумљени крици дављеника допиру до нас. Час рука, или нога, или нека глава, помоле се позивајући у помоћ. Неки коњи пливају и нечије руке се очајно хватају за врат и гриву, али животиња стреса људе, који се у самртноме страху хватају за ноге животиња и сви скупа тону. Неки су допливали до моста, напрежући последњу снагу да се извуку, али их нечије самртничке руке вуку и они висе запомажући да их спасемо. Растурени чамци пливају…
У батерију утрча, без блузе и сав мокар, потпоручник Александар и паде уморан поред топа… Напрегнутих нерава и мишића, војници су држали топовске справе, спремни да сруче убиствену ватру на непријатеља, ма где се појавио.
– Музика, музика! – викао је један официр. – Свирај, свирај! – говорио је млатарајући рукама.
Нека кола налетеше иза нас на једно дрво и с треском се поломише. Људи јаучу… Пешадијска труба свира „напред“, ситно, дрхтаво да се једва чује у оном шуму од треска и избезумљених гласова. Па и музика почиње, страшни дисонанцо крчи, без такта, треште санови, инструменти се једва сустигоше и тада се разлеже громко: „Хеј, трубачу…“
Људи се пренуше. Обазриво се дижу и унезверено погледају около себе, питајући се очима: шта се ово зби!
На супротној обали музика свира: „Напред“. Војници се прикупљају и са чуђењем гледају у разорени мост. Мирна сремска равница преливала се у зрацима сунца на заласку и губила се у даљини међу плавкастим брежуљцима Фрушке горе… Нигде ниједног непријатељског војника… Откуда онда овај лом!… Као неки разоран оркан, паника је обузела људе, који су у нељудском бесу разорили мост, убијали се за прелаз на Битви, одатле се пренела на позадње јединице и села, док се није изгубила негде далеко у Мачви.
Сетисмо се тада и потпоручника Александра. И он нам испрекидано, под утицајем страха, исприча:
– Наређено ми је да на обалу пренесем муницију за четврту батерију. Предао сам муницију и хтео да се вратим. Али, видим крећу последњи распон и решим се да сачекам докле га прикопчају, па да пређем преко моста. Уто се негде далеко појавише извиђачка одељења непријатељска… Било их је мало… до десет. Угледаше их војници и дохватише пушке. Али један официр викну трубачу, лепо сам чуо: „Свирај, коњица с бока“. Ја л рече!… У оној маси нешто узавре, војници као суманути потрчаше некуд, а кад још и труба засвира, као на команду окретоше назад и полетеше на мост. Било је војника око две хиљаде. Стајао сам на обали… Као застрашено стадо нагрнуше у гомили, и она маса удари на мене. Одупирао сам се очајно да не паднем у воду, хтедох да легнем, али би ме изгазили, и тако ме маса понесе. Видим воду… понор, све је ближе, а од вике и ларме нисам чуо рођени глас. Позадњи све јаче притискују, људи се већ даве, још мало… земља се пода мном обурва и, као поткована леса, сручисмо се у воду…
Потпоручник уздахну, онда шакама притисну очи и протрља их. Затим настави:
– Нисам даха имао. Пред очима ми сину нека светлост, очајно се одупрех о дно и наједном угледах небо… У магновењу спазих неки корен од врбе и ја га дохватих. А преко мене су скакали, чуо сам запомагање. Био сам готов да убијем најрођенијег, ако ме се само дотакне.
