Птичице небесне

Пуковска трупна комора налазила се у равници, у селу Турман-Махали. Покрај села протезало се суво корито неке речице, испуњено наваљаним камењем. Поред обале расли су високи јабланови.
Командир коморе био је капетан Радослав. Ратовао је пет година. Увек као водник, поред топа, или на осматрачници у пешачкоме рову. Ратни напори нису му баш ништа шкодили. Штавише, чинило нам се да му прија овакав живот, јер је он успешно носио својих сто тридесет килограма преко брда и планина.
Много пута дирали смо га због његове дебљине. Али он се добродушно смејао и одговарао:
„Непријатељи су могли све да ми одузму, али нису могли једно: моју добру нарав.“
Сад је повучен у комору на привремени одмор. Његова гостољубива команда била је надалеко чувена… Сви они који су силазили са фронта, било којим послом, или на путу за Солун, свраћали су у трупну комору на ручак, вечеру, добро вино и пријатан разговор. Иако је капетан Радослав засадио велику башту, из које је снабдевао цео пук поврћем, ипак су те свакодневне седељке биле везане са приличним трошковима. Али он је био дуго времена борац и знао је колика је то пријатност када се сиђе са положаја и наиђе на усрдан дочек. Истина, његову доброту су често злоупотребљавали. Напијали су се. Имао је после муке да их испрати на положај.
Са њим у команди био је и нови, млади ветеринар, који је свирао одлично на виолини и још уз то певао.
О свирању и песми ветеринара Свете и смеху капетана Радослава говорило се целом дужином фронта наше дивизије.
Сунце се клонило. Високе сенке јабланова угибале су се преко речног корита, извијале уз обалу, и као да су пузиле уза зидове кућа на супротној страни.
Прешли смо реку и упутили се беговој кући, где је био стан капетана Радослава. Док смо прилазили, пало нам је у очи како је кров сав изрешетан, као да се на ћерамиде сручио сноп шрапнелских куглица. Прозори на згради били су поразбијани.
Командир заустави коња.
– Какво је ово чудо? – Он се окрете према положајима. – Није могуће да су Бугари могли чак довде да добаце… Сигурно су довукли далекометне топове…
Један врабац скакутао је око прозора, као да је то нека пуста кућа.
Потерасмо коње око куће. Испод једне стрехе видело се скорашње лежиште коња.
– Шта ово може да значи! – Уто командир погледа са висине коња преко ограде у поље, засађено купусом и паприком. Тамо су радили неки војници. – Е-хеј, слушај… Ходи овамо!
Војник остави мотику, и онако у кошуљи и гологлав приђе.
– Где је капетан Радослав?
– Не знам, отишао је негде.
– Када је отишао?
– Не знам…
– А зашто је кућа оваква?
– Не знам…
– А где је канцеларија коморе, где је ветеринар?
Војник одговори са извесним снебивањем:
– Не знам:
– Море, знаћеш сад! – командир касом истера коња на вратнице, заобиђе ограду и у галопу приђе групи војника, који су копали на њиви.
– Ко је међу вама најстарији? – запита строго.
Војници погледаше једнога, који је такође био без блузе.
– Господине капетане, ја сам поднаредник.
– Поднаредниче, води ме право капетану Радославу! – рекао је тако одлучним гласом да више није могло бити поговора.
– Разумем! – Поднаредник дохвати блузу и у ходу је обуче. Затим се окрете нама: – Знате, наредио је господин капетан да не говоримо где је он.
Командир ме значајно погледа и полако добаци:
– Овде нешто није у реду.
Водио нас је поднаредник готово пола километра. Онда зађе у неко кукурузиште. Са висине угледасмо тамо негде око средине њиве неколико шатора.
– Поднаредниче, видимо… Сад можеш да се вратиш…
Капетан Радослав седео је на троножној столици и разгледао неке хартије. Кроз отвор на шатору спазисмо ветеринара где спава. Кад нас капетан Радослав угледа, скочи, диже руке увис и као да запомаже, развика се:
– Аман, људи!… Зар ме и овде, сунце вам ваше, нађосте?!
Командир заустави коња пред њим, па се обрати мени:
– Шта му је?… Или је луд, или пијан!
– Јест, сад сам и луд и пијан. Разористе ми кућу, упропастисте ми све, обрукасте пред целим светом, и сад сам, наравно, пијан и луд! – У лицу је био црвен од љутине.
Ми смо били у недоумици и готови да се вратимо. Али капетан Радослав се савлада мало и обрати нам се благим гласом:
– Сјашите, сјашите сад, да чујете моју невољу. Џамићу! – дозва свога посилнога. – Донеси још две столице.
Командир му приђе и пружи руку, гледајући га љубопитљиво.
– Здраво, друже Рацо! Деде, молим те, причај ми шта се десило.
– Седите, Џамићу, скувај каве…
Из онога што нам је испричао капетан Радослав, и што смо доцније од других сазнали, догађај је текао овим редом.
Капетан Бора, командир четврте брдске батерије, после дужег времена, једва је добио дозволу да сиђе са положаја до своје коморе. Имао је намеру да изврши смотру над људима у позадини, да види како чувају стоку и материјал. Сматрао је да је то дужност ревносног старешине. Људи су људи. Могу лако да се забораве, распојасе и „разуларе“, јер су били далеко од погледа и шаке свога старешине. А сем тога, и командир је живо биће. И њему је потребно мало разоноде. Он ће брзо свршити са смотром, и за ту једну ноћ, колико је важила дозвола, обићи ће неколико околних села, и видеће се са својим познаницима. Капетан Бора је мислио да уз пут може лако да сретне и неку женску.
За време док је вршио службу, наишао је баш тада, на повратку из Солуна, поручник Коста „Турчин“. Давно се нису видели. После срдачног поздрава командир је прекинуо преглед, и сео са Костом испод једног дрвета. Тада му је овај причао о Солуну, о женскињама, о својој пријатељици Дези. Обећао је да ће му дати њену адресу. Затим је говорио о лумповању код Беас-куле, и у разним варијетеима.
Слушао га капетан Бора, и наједном је закукало његових двадесет девет година.
– Јаој, скршисмо младост на овим планинама. Слушај – говорио је живо – у будућем рату при Врховној команди мора постојати одељење за набавку женских…
– Али ја да будем шеф тога одсека…
– Не! – говорио му је озбиљно капетан Бора. – Ја сам старији. Ти би могао да будеш само мој помоћник. А? – И он лупи по колену поручника Косту „Турчина“. Онда се уозбиљи. – Докле имаш дозволу?
– Сутра до подне…