Птичице небесне

– Кад му је толико стало…
Бора згази Косту на ногу, дајући му тиме знак да не говори, па се окрете Радославу:
– Ваљда ће се једном и овај рат завршити. Уосталом, дођите до нас, горе. Можемо тамо седети и дан и ноћ.
– Имали смо задовољство – каже ветеринар. – Нама не смета ни овде.
– Е, кад је таква и таква ствар, онда сипај, Коста!
Један литар су испразнили и Коста је наливао из другог.
– Ето, видиш… Да си нам донео буре вина, мени се не би пило. Али кад знам да имам још оволицно, мени се баш сад пије – говорио је Бора. Из очију му је севала нека притајена ватра.
– То је просто неко проклетство – одобрава Коста.
– Питам се само ја: где се вас двојица нађосте?… И то вас двојица! – вели кроз смех Радослав.
– Тхе! – Бора направи наивно лице. – Сродне душице.
– Небесне птичице! – вели Коста. – А ми смо и на положају заједно. Гађамо „Јежа“ у леђа.
Посилни донесе каве.
– Е, хајде, да испијемо и ову последњу чашу… Сад смо готови. Збиља нема више вина? – пита Бора.
– Нема, нема! – повикаше углас Радослав и Света ветеринар.
– Добро, кад је таква и таква ствар! – Бора се диже, али у пролазу намигну Кости да и он изиђе. На вратима застаде. – Нека стоји моја кава… идем да се мало олакшам…
– Ах, добро ме подсетисте. Видим ја да ме мучи нека изнутрица.
Изишли су обојица.
– Пазите на степенице! – добацује Радослав, па се обрати ветеринару: – Ћути, богати, нека иду! За вино не говори.
– Таман посла! – Њих двојица не знају за меру. Имали бисмо муке са њима и сутра… Али изговорисмо се да не пијемо…
– Знам ја Бору. Луд је он кад се напије…
– Коста је још гори. – Радослав се диже и скиде блузу. – Да се раскомотим. Отворио бих прозор, али ући ће нам комарци.
– Причекај… Сад ће и они отићи.
Мало затим вратио се Бора. Корачао је несигурно.
– Избројао сам четрнаест степеника… Јако је вино. Онај остаде да повраћа.
– Да ми је знати зашто толико пије! – чуди се ветеринар. – Ја не могу да разумем те људе. Зна да ће му шкодити, и опет…
– Пусти… Није то њему први пут. На положају нема шта да пије – бранио је Бора Косту.
– Велиш, нека истера ћеф! – смеје се Радослав.
Дуго су разговарали о борбама, о Солуну како је горео. Прошло је пола часа, али Коста се не враћа.
– Море, иди види шта је са њим! – рече Радослав.
– Можда је заспао? – брине се ветеринар.
– Ех… сефте је то њему!… Прошетаће се мало, па ће доћи. Пио сам ја са њим толико пута… А, вала, људи, у каквом паклу живи тај горе… да му човек све опрости… Бугари му чак и име знају. Узме он ону велику гранату, и на њеном крилу завеже дашчицу, где напише: „Поздрав од Косте“ – и груне. Помлати Бугаре… Псују га на сва уста…
Уз дрвене степенице чуо се удар поткованих чизама. Врата су се нагло отворила и ушао је Коста „Турчин“. Пришао је у ставу „мирно“ капетан Бори и поздравио.
– Господине капетане, стигли су.
– Нека улазе!
Коста отвори врата и командова:
– Напред.
Улазили су један за другим војници попуњујућег дела брдске батерије са шлемовима на глави и пушкама о рамену. Било их је десеторица. Препланули од сунца, крупни и снажни, изгледали су према слабој светлости лампе као неки колоси. Распоређивали су се ћутећи поред зида и леђима својим заклонили врата. Радослав и ветеринар посматрали су војнике згранути, и чисто нису могли да дођу к себи од чуда шта их је снашло.
Радослав једва процеди:
– Шта ово треба да значи?!
Капетан Бора завали се немарно у наслон столице и завуче руке у џепове чакшира. Не гледајући Радослава, проговори:
– Има то своје значење… Коста, командуј: „Пушку к нози!“ и „Вољно!“
Као да су на вежбалишту, Коста поздрави и обрати се војницима оштрим гласом:
– Пушку к нооо-зи!
Шљап, шљис, трас!
– На месту вољно!
– Јесте ли понели бојеве метке? – запита Бора своје војнике.
– Јесмо, господине капетане!
– Добро – Бора се налакти на сто и значајно погледа Радослава и ветеринара.
Ветеринар скочи.
– Слушај, Боро… То што ти радиш нема смисла. Нема смисла! Молим те… мени овде није место!
Бора и не погледа ветеринара, већ се обрати војницима:
– Ко покуша да изиђе одавде, убићете га!… То ја наређујем! – рече повишеним гласом.
Војници се збише један уз другог и наслонише леђима на врата.
– Шта хоћеш ти од нас? – запита Радослав већ црвен у лицу.
Ветеринар се врати и, руку забачених позади, стаде пред Бору. Његове уснице биле су стиснуте.
Бора је гледао мрачно преда се, онда проговори, наглашавајући сваку реч.
– Ви ме добро познајете. Док сам трезан, ја ни мрава не згазим. Али кад се напијем… луд сам. Док сам још при свести, скрећем вам пажњу, немојте да сте ви луди и будале.
– Шта хоћеш од нас? – понављао је Радослав. – Дадосмо ти вечеру, вино…
Бора протрља чело, затим превуче шаком преко лица и обухвати подбрадак.
– Тако је. Хвала вам!… Даћу вам и писмену захвалницу. Него питам ја вас… – Он заћута и дршком од ножа удари неколико пута у празну флашу. – А?… Питам ја вас, јесте ли ви данас добили буре од педесет литара овога црнога вина?
– Боже сачувај!
– Какво вино!
Они се згледаше као да се чуде.
– А, најзад, и да смо га добили!… Наше је – говорио је пркосно ветеринар.
– А, је ли тако? – лупи Бора шаком по столу. Онда се диже. Очи су му биле влажне и закрвављене.
– Немој да му пркосиш… видиш какав је! – шапну Радослав ветеринару.
– Ви, дакле, имате бојеве метке?… Пуните пушке! – командовао је капетан Бора. – Нишанска тачка оно одело на зиду!
Десет карабина било је управљено на ново, још необучено одело капетана Радослава.
– Не! Ако бога знаш – завапио је Радослав. – Боро, молим те, не прави комендију. Ако ти је стало до вина, наћи ћемо. О, људи, шта нас снађе!
– Остав’! – рече Бора војницима, који спустише пушке поред себе. Он се подбочи. – Чекам?
– Донећу ти вина, причекај.
– А, не, не! Ти остајеш овде – он се окрете једном од својих војника: – Зови посилнога господина капетана.
Унутра уђе Џамић, сав згрчен и преплашен.