Рат је буктао на свима странама. Малена војска се трошила, али су измучени остаци напрезали последњу снагу у борби противу моћне царевине. Збијени у Мачви, опкољени водом са свих страна, јурили су пукови с једнога краја на други, да би одолели навали. Шуме су исечене, цркве порушене, куће попаљене. Земља је изгажена и усеви уништени. Са леденом мирноћом, без суза, подносио је народ муке и са титанским напором одбијао најезду моћнијега непријатеља. Јер шуме ће израсти, земља ће родити, али најтеже је бити роб.
Услед сталних покрета војска је обосила и била поцепана. Неки су облачили грађанско одело, а било је војника и у плавим блузама скинутим са мртвих аустријских војника.
За овом шареном војском ишли су старци и жене, тражећи своје синове. Родитељски нагон гонио их је из далека, данима су путовали, носећи мало преобуке и хране за своју децу. Причају тако да је један старац путовао петнаест дана, носећи живу кокош. Хранио је уз пут, чувао као највеће благо, да би припремио гозбу сину. Зна стари из искуства да војска често гладује, па понео да сина мине жеља на срећне дане у родитељском дому. Распитивао се уз пут за команду свог детета, и, најзад, чуо страшну вест… Задрхтала му доња усна, а из очију му потекле само две капи. Заклао је кокош, разделио за покој душе своме сину, и, тужан и сломљен, вратио се… Ко зна да ли је стигао своме дому.
Новине нисмо добивали, али смо преко коморџија сазнавали шта се ради на европским бојиштима… Преко посилних смо дознавали понеке намере наших претпостављених. Јер коморџије су у сталном покрету, они су у вези са позадином, а ова са још дубљом позадином, где се читају новине и препричавају локални и светски догађаји.
И глас пође… У почетку причају коморџије као узгред. Кад примете да их људи радо слушају, праве се они важни и, веће сензације ради, додају још понеки измишљени детаљ, који се доцније препричава као догађај. Тако на сваком састанку. Пораз се преувеличава, а цифра заробљеника постаје све већа. И вест се као зрак преноси на све стране. Али у њиховим причама има много истине. Преваре се у датуму офанзиве или неког одступања, али се ипак нагађања о поразу, о заробљеницима, о наступању или одступању, на крају обистине…
Била је баш то вече плаховита и хладна киша. Згурени испод шатора, слушали смо како ударају кишне капи о шаторска крила, док су посилни опкопавали свуда унаоколо канал, да вода не подиђе у шаторе. Чујемо како војници шљапкају по води. Стрепимо да се неко не саплете о колац, за који је причвршћен шатор, па би нам се онда онако мокар сручио на главу. Напричали смо се довољно те смо тренутно заћутали.
– Што бре, Милане, ниси женско? – прекиде ћутање потпоручник Александар.
А Милан, који је дошао из суседне батерије мало у госте, размахну рукама протежући се и ногом додирну шаторско крило.
– Не, богати! – завапи љутито Милутин. – Шта радиш то… Сад ће вода да капље.
– Слушајте – обрати нам се Милан, али гласно да и Милутин чује – мотрите на њега да не примети, а ја ћу прстом да додирнем шаторско крило изнад његове главе.
– Немој, немој – умирује га Александар кроз смех – добар је он човек, поправиће се…
Тек неко размаче шаторско крило и посилни промоли мокру главу.
– Господине потпоручниче, зове вас командир…
– Их, богаму, ко ће сад по блату!…
-… а посилни командантов пакује ствари.
– Није могуће! – повикасмо сви углас и искривисмо главе, ослушкујући ударе кишних капи. А овде нам је било тако угодно…
Кад се вратио од командира, прича нам Александар да ћемо ноћас свакако кренути.
Била је поноћ када смо се дигли. Киша је престала да пада и изведрило се. Али земља је пиштала под нашим ногама. Било је хладно. Неиспавани и прозебли, мокрих ногу, стајали смо најежени, чекајући наредбу за покрет. Звезда једна прелете преко неба, па се изгуби у мрачном понору.
– Сад је неко умро – рећи ће један од војника.
– Камо да је само један… Хиљадама их гину сада – одговори више за себе наредник Милутин.
Одмакли смо далеко кад се сасвим разданило. Био је светао сунчан дан без прашине. Поља су лежала пуста, а влажна дрвета опустила тужно гране. Лишће је почело да жути. Осећао се већ дах јесени.
Приликом једног застанка зачусмо подземну тутњаву топова и то баш у правцу куда ми маршујемо. Уколико одмичемо више, све је јаснија топовска паљба. А некоме се жури, јер је већ давно прошло време кад је требало дати застанак.
Са нама маршују и пешаци, доброћудни и послушни. Онако натоварени, гегају, грешници, погнуте главе, бришући рукавом знојаво лице. А колико вечерас још…
Овај нам је друм познат. Прошлога пута на оној раскрсници имали смо застанак. Сећам се и кафане из које су војници украли буре пива. Кажу, било је намењено некој команди. Сад свеједно, ма чије било, главно је да је цела батерија пила у здравље Танасија и Јанкуља.
Некако око подне срели смо прве рањенике. Причају да су Аустријанци прешли Саву и да великом снагом надиру у Мачву.
Ускоро у даљини угледасмо димове од шрапнела, које ветар лагано развлачи као прозрачне, сиве облачиће.
Тада колона застаде. Виши команданти са ордонансима одјахали су у правцу села, око кога се у овоме моменту водила борба. Штрчао је звоник цркве, као да вапије за помоћ. Повремено допире снажан замах пушчане ватре, а ваздух пара шум аероплана који шестари над крвавим разбојиштем.
Војници се притајили и нетремице гледају у хоризонт замагљен од димова шрапнелских. Иако су навикнути на овакве призоре, ипак је мучно стање ишчекивања. Јер сада ће ступити у борбу, можда у највећи окршај. Сакупљају се они у мале групице и са притајеном зебњом разговарају… А из села журно беже старци, жене и деца. Усплахирена изгледа, претрнула од страха, напушта нејач своја огњишта и целокупну имовину, да би само сачувала голи живот.
Зачу се команда: „Спрема за паљбу.“ Послужиоци скидоше кожне навлаке са топовских делова и онда седоше на предњак.
Батерија крете.
Покрај врзине заклониле се позадње јединице: коморџије, муниционе колоне. На улазу у село наиђосмо на завојиште пред којим беше маса војника са отвореним и крвавим ранама. Покрај пута видимо мртве. Сигурно су били тешко рањени, па су при преносу умрли и болничари их оставили ту.
Пешадија је замакла. Чује се тежак фијук артиљеријских зрна и прасак шрапнела над селом. Облаци прашине одају јасно наше кретање, и непријатељска артиљерија гађа са још већом жестином. Срели смо и групу рањених коњаника, а ме ђу њима и једног официра, кога су војници пресамитили преко седла. Сељаци се прибили поред пута и чекају да артиљерија прође… А грозан је звизак и прасак шрапнела из којих сукљају жутоцрвени димови.
Пешаци застали и поседали покрај плотова. Неки од војника шуњају се по празним двориштима. Чудновато је њихово спокојство, као да иду на маневар неки. Мало даље окупили се око бунара и пуне чутурице. Официри их позивају и онда наређују да ставе нож на пушку. Изгледа као да ће сад на јуриш, онако уморни и прашњави. Из једне бочне улице журно изиђе митраљески вод, и војници кажу да је непријатељ ту испред села, а они сада мењају положај.
Над селом кружи аероплан. Пешаци хитро углављују митраљез између прошћа и од заглушне хуке митраљеза дрхти ваздух.
