На раскрсници застадосмо. Била је ту нека виша команда и ордонанси непрестано одлазе. Заустави се ту и један ескадрон коњице, који је дотле одолевао навали. Кажу да нове масе непријатеља непрестано пристижу. Командант дивизиона одјаха са командирима. Сигурно траже положај. Тада се нареди да пешадија крене.
Официри скрећу пажњу да ниједан не заостане. Пешаци потрчкавају, па се збијају. Опет их зауставише и тада војници напунише пушке. Поцепани и прашњави, потамнели од сунца, гледају мали пешаци у своје официре, очекујући наређење за јуриш. И многи ће од њих изгинути сада одмах, ето ту испред села. Али сваки замишља… нада се, а верује да постоји Бог, и многи се крсте.
– Одмах испред села развијте се у стрељачки строј! – наређује командант батаљона.
– Разумем! – отпоздрави један поручник. Онда се журно окрете својој чети: – Војници, непријатељ је испред села. На знак пиштаљке развићете се у стрелце. Напред!
Кратко и јасно. Војници се прекрстише и збијена колона крете.
– Пазите „артелерци“, не пуцајте у нас – добаци неко.
Одмицали су готово трчећим кораком, погурени, држећи чврсто пушке „на готовс“. Паде нам у очи један, који је у десној руци држао пушку, а у левој пун бакрач врућег купуса, који се још пушио. Утрчао је сигурно у неку кућу, где су коморџије спремале вечеру и дигао пун бакрач, колико да му се нађе у невољи. И оде тако, са купусом. А готово су свима из торбе вирили клипови кукуруза.
Сунце је већ зашло, када и ми кретосмо, и мало затим скретосмо у једну ливаду између кућа, где постависмо топове. Наиђе и командир једне коњичке батерије који се жали да су му данас заробљена два топа.
– Ама мучно је кад је коњица испред тебе – каже он нашем командиру. – Пешаци ће да изгину бранећи батерију. Али ови, бога ти милог, појашу коње, па те и не извештавају, и тек видиш како само пролећу поред тебе. Зато, пази ноћас… још их има напред. Не удаљуј коње, већ их држи поред батерије, док се у току ноћи не изврши смена.
Пешачка ватра је бивала све слабија. Ми смо ћутали, да се не бисмо по блеску одали. Ипак, за сваки случај, оруђа су била приправна за дејство. Пошто нас комора није стигла, војници нису имали ни хлеба, ни јела. Зато су поред малих ватрица пекли кукурузе. Командир је наредио да водници и поднаредници дежурају на смену у току ноћи, да би мотрили на блескове непријатељске артиљерије.
На целом фронту је владао мир, који су повремено нарушавали пуцњи предњих стражарећих одељења. Кроз ваздух се преносио тајанствени шум артиљеријских кара, које су на обема странама одлазиле за попуну муниције.
Војници су полегали покрај топова и утишали се. Јанкуљ се још промешкољи и више за себе, али гласно изговори:
– Где ли онај пронађе купус данас?!
