У току ноћи батерије су изишле на положај и већ сутрадан отпочеле дејство.
Али још истога дана појавила се једна нова, дотле непредвиђена неман. Били су то аероплани. Обично око десет часова почну летети, и као што орлушина шестари тражећи своју жртву, тако су и они прелетали преко положаја, и почињали да се вију над неком батеријом. Тада би започела дејство и непријатељска артиљерија. И нико није могао помоћи нашој батерији, јер је непријатељска артиљерија гађала са такве даљине да ни пуцањ топа не чујемо. Пурња земља, разлама се ваздух, лете комади земље измешани са деловима људскога тела. Али ипак, нико од војника не узмиче од топова.
Посматрамо једнога дана агонију суседне батерије. Тек ће потпуковник Петар рећи:
– Ово су само генералне пробе. А тек како ли ће бити, кад наступи „премијера“. – Он значајно климну главом и пућну једним крајем усана.
Лука упаде:
– Велики малер нам је направио Танаско Рајић…
– Вала, заиста, због неке традиције сви ћемо изгинути. Зашто се не нареди да се људи склоне од топова негде позади, кад и тако не могу сада да дејствују! – одобрава Војин.
– Хвала богу, да се и вас двојица у нечему сложите! – добацује капетан Веља.
– Ех, зорт их је сложио. Знају они да ће сутра мечка и пред њиховом кућом да заигра! – дира их поручник Бранко.
– Баш ми је мило што ти једва чекаш сутрашњи дан, да испрсиш твој јуначки „рикверц“, кипислцауф – одврати му поручник Лука.
Кад изврши детаљно осматрање, аероплан одлети. Онда долети нови, који кружи над неком другом батеријом… Или аероплан почне да шестари над пешачким рововима, где гранате огромних тежина разарају или разносе по ваздуху импровизоване заклоне, као да су од песка направљени.
Био је то мучан призор, кад пешаци проносе делове тела својих другова, па ређају уз неку стрњику, да би их распознали. У почетку су радили марљиво, саветујући се да ли нека глава припада овом или оном трупу. Али људи су се најзад заморили и отупели, те су доцније све обезглављене лешеве, заједно са деловима тела, бацали у општу рупу, над којом је ударен крст, где би писало: војници те и те чете, погинули за отаџбину.
Једнога дана, била је киша, она ситна, јесења, и вода се млитаво истезала из облака као растегљиво уље. Сипила је по гранама, одакле су падале крупне капи и тело се јежило од влаге и хладноће. Потоци су жуборили, земља је била расквашена да су ноге западале до чланака у пусту пишталину. Под тежином оловних облака и огромних граната, душа се скупила и занемела, као да смо над неком огромном провалијом на крају света.
Задесио сам се у штабу пука, где су се са ађутантом водили разговори о утрошку муниције. Опет су се они из позадине правили важни, и хитно тражили обавештење за неких двадесет граната, колико се јавила разлика између утрошка и пријема.
– Ја!… као да су те гранате кобасице, те их командири појели – љути се ађутант пука. – Или ће историја правити питање, да ли је на коси „Врбовац“ утрошено двадесет граната више или мање.
Код команданта пука био је дошао командант дивизије. У току нашег разговора, ушао је журно командант дивизиона.
– Господо – обрати нам се узрујаним гласом – извештавају да је овога момента један батаљон напустио положај и ровови су остали празни. Најхитније пожурите да вратите делове батаљона и да ми доставите имена официра који су напустили положаје.
Без иједне речи појахасмо коње, и појурисмо на разне стране.
Силазио сам према некој ували и баш у потоку угледах једну групу војника. Не више од једног вода. Међу њима је био и један потпоручник, готово дечак. Били су жалосна изгледа. Лица им зарасла у браду, бледа, образи упали, а очи зверале застрашено. Одело им уваљано у блато. Чак и лице и руке. Били су мокри до коже.
Зауставих нагло коња. Онда званичним гласом, у име команданта дивизије, наредих да се одмах врате. Али они су ме гледали тупо, као да не разумеју шта им говорим. Поновио сам наредбу и још нагласио да је положај без људи и да непријатељ свакога часа може прећи.
– Знам, господине – обрати ми се потпоручник, јер испод хавелока није видео моје знаке. – Али батаљон не постоји више… Ако са ово мало људи могу да штитим фронт целога батаљона, онда идем – говорио је искрено.
Осетио сам тога момента дивљење према овом дечаку. Војници су нас нетремице гледали, готови да следују заповестима овога младића. А киша је лила, па им се цеди низ лице и одело, које је већ давно било засићено водом.
Саветовао сам им благим и пријатељским гласом да се врате, док не стигне попуна. Колико да скину одговорност са себе. Али сам и сам увиђао, колико се много тражи од ових јадних људи, јер ће сви изгинути пре но што их и узму на одговорност.
– Хајдемо назад – обрати се потпоручник својим људима.
Војници без поговора пођоше.
Тада зауставих потпоручника и запитах га за име.
Он ме упитно погледа и трепну очима. Сасвим полако изговори своје име. Ја извукох нотес да запишем. Он се одједном прену.
– Молим, зашто ће вам?… Господине, ја ћу пре погинути него што ћу дозволити да се о мени говори као о бегунцу. – Његове очи се напунише сузама. – Ја… ја… Четири дана бомбардују наше ровове, и то су сада гробнице пуне лешева… Дали смо више но што људска снага може издржати. И нико се не сећа да нас одмени… Траже још?… Добро!… Забележите: ја се зовем Станислав Петровић. – Рече одлучно и окрете се војницима: – Напред!
Осећао сам се мален према овоме великом дечаку. Било ме је стид. У мени је нешто навирало… ободох коња и стигох га. Сјахао сам, онда извадио нотес, и пред њим исцепах лист. Затим, пружајући му руку:
– Друже, ми се данас нисмо срели…
– Надам се, и даће Бог да се видимо под другим околностима…
– Здраво!
– Здраво!
Погурени и мокри, заврнутих шајкача, одмицали су пешаци, извлачећи с муком ноге из житког блата.
Одоше у оне гробнице пуне лешева, да и они оставе тамо своје измучено тело. И он с њима. Станислав Петровић, млад потпоручник од двадесет година… Окретох се уназад, радостан што нисам у њиховој кожи. Али када бих био неко, наредио бих да се овековечи фигура младог, погуреног пешака, у изгужваном шињелу и заврнутој шајкачи, са подераним опанцима и испалим прстима.
Враћајући се срео сам ађутанта. Предложих му да не одајемо имена, ма били кажњени, јер је и та казна ништавна према ономе што они подносе.
Уђосмо у собу где је био командант.
– Господине пуковниче – поче први ађутант – извршио сам заповест. Срео сам само остатак једне чете са ђаком поднаредником и, на мој позив, вратили су се одмах на своје место.
– Дајте ми његово име!
Ађутант се узврда. Поче да пипа по џеповима, као да нешто тражи. Онда направи збуњено лице и рече:
– Господине пуковниче, изгубио сам цедуљу.
– Лепо, богами! – климну командант главом и погледа строго ађутанта. Затим се очима обрати мени.
– Господине пуковниче, срео сам само један вод са потпоручником. Остатак чете је изгинуо. И они су се вратили на положај.
– Његово име?
Осетио сам лаку дрхтавицу пред леденим гласом команданта дивизије. Брзо се прибрах и одговорих:
– Заборавио сам да запитам за име.
Чини ми се да ни трепнуо нисам, кад сам изговорио ову лаж.
Командант учини један нервозан покрет, па нам се обрати љутитим гласом:
– Тако се, дакле, извршује заповест!… Један изгубио, а други заборавио? – На лицу команданта јави се гримаса као да нас омаловажава. – Слушајте!… У другим приликама ја бих можда ценио вашу оданост према својим друговима, чија имена нећете сада да одате. Али не заборавите: ми не ратујемо ни за мој, ни за рачун вас двојице, већ сада бранимо државу. А пред именом отаџбина, сасвим су безначајне личности: Јанка, Марка, Петра, Павла… – застаде, гледајући нас строго. Чини ми се, хтео је још нешто рећи, али га је загушила љутина и само кроз зубе проговори: – Идите!
