Сан или јава

Сунце је одскочило увелико и као да нас милује својим топлим зрацима. Људи се буде и, чисто чудећи се, посматрају око себе. Све им се чини као да је ово само један леп сан. Не верују себи, па трљају отечене очне капке и с неверицом посматрају морнаре у плавим униформама и онај сјајни месинг на свима странама. Онда се с напором дижу и тешком муком ослањају на рањаве ноге. Окружени овако плаветнилом мора и гледајући румене и снажне морнаре у чистим оделима, наши су се готово стидљиво И бојажљиво прибијали у крај. Лице им потамнело, очи упале и поднадуле, тело малаксало; одело изгорело, или се просто распало, обућа поцепана, а неки су били и боси. Имало их је који су јечали болесни, па су их другови носили и смештали у један ходник да их не би прескакали. На многе је неповољно утицала синоћна обилна храна, јер су им црева од нејела и дуготрајне глади ослабела. Морнари су кофама просипали воду по разним угловима брода, посматрајући ове јаднике очима пуним саучешћа.
А ваздух је био чист и небо бистро, бескрајно прозирно, светлоплаво, насмејано и радосно.
Пред нама се указа копно, бујно и зелено. Као да смо преспавали дугу зиму. Покрај обале виде се агаве са разметљиво раширеним листоликим органима својим, отворенозелене боје. Онда шибови олеандера и нара, а на брежуљцима горостасне зелене маслинове горе, смокве и наранџе. У средини тога зеленила је многољудан град од белих високих кућа. Покрај града стародревна тврђава.
Као у некој бајци…
Неко рече да се острво и град назива Крф.
По заливу је ројило од чамаца, моторних и на весла, и многи су журили ка нашој лађи. Они из чамаца нудили су своју робу, лимуне, поморанџе, десет, двадесет за динар, пуне котарице за багателу. Грци су се свађали међу собом, потискивали једни друге и добацивали нам ужета, да извлачимо што хоћемо и колико хоћемо.
Уз нашу лађу пристаде и луксузни моторни чамац, одакле пређоше неки марински официри. Приђе и једна лађица која је требало да нас превезе на обалу.
Наредили су да будемо код војника, па ћемо излазити када на кога дође ред. Војници су покупили своје ствари и настаде лагано померање. Срдачно су се здравили са морнарима као да су стари познаници, и разговарали су живом мимиком… Када изиђосмо наново на палубу, запахну нас нека мешавина мириса морских риба и поморанџи. Неко рече да сва јужна пристаништа тако одишу. Пређосмо на лађицу, где нас сабише као сардине, и кретосмо одмах обали. Чујемо већ и сирене аутомобила и довикивања на разним језицима. Наиђосмо поред једнога морског џина. Рекоше да је дреднот. Гледамо задивљени у огромну масу челика, у ону катарку, у масивне куполе од гвожђа.
Ево и обале. Видимо сада и Французе, који нешто оштро наређују. Поред нас пројури један камион пун хлебова. Пролазе и неке чудне двоколице са огромним точковима.
– Их, колики су магарци овде! – рече неко од војника гледајући мазге, које су вукле кола.
– Атансион!… Варда! – викали су шофери. Збуњени, склањали смо се украј пута.
– Виде ли колики су хлебови! – говорили су војници међу собом.
Наиђоше наши официри и рекоше да ће нас водити у Ипсос, где је за нас одређен бивак. Чекали смо да се и остали искрцају… Онда људи натоварише на леђа торбе и сандуке, јер коња сада нисмо имали, и све по четири у реду кретосмо.
Али на првој завојици угледали смо жалостан и мучан призор. Око десет мртвих наших војника лежало је поред пута.
Поређали су лешеве један поред другог. Било је ту и старих и младих лица, али сви као мумифицирани, издужених вратова и истакнутих костију. Мало подаље стајало је неколико војника, по изгледу сличних оним лешевима. Као да очекују да њих ставе у онај ред. Војници се распитују за оне мртве. Рекоше како су то помрли војници из околних логора. Они живи чекају ауто, који треба мртве некуд да однесе.
Ишли смо лагано. С десне стране видело се море, а са леве дизали се заобљени брежуљци, обрасли маслинама… Угледасмо и дрво поморанџе, украшено жутим плодовима. Нагађају војници, те јабука је, те крушка, а кад им објаснисмо, они застају, и са дивљењем и чуђењем посматрају. Јер они су јели поморанџе само као болесници и замишљали су ту земљу где лимуни и поморанџе расту као земаљски рај.
Али, појавише се наједном црни облаци, а море постаде тмурно и наборано. Ветар дуну и маслине зашумеше. Ми скретосмо лево, уз стрми брег, и мало затим застадосмо.
Командант рече да ће овде бити наш логор, између маслина. Крупне кишне капи оросише земљу, а затим се проли бујица из облака. Склонисмо се испод маслина, али вода се цедила кроз растресите гране. Зажалише војници тада за својим густим шумама.
– Ко се код нас склањао још испод врба! – говорили су јетко људи, гледајући искривљене гране маслина.
Киша намах престаде. Небо заплави и сунце грану. Са земље је одисала лака пара, као да се пуши, а сивозелени листови маслина постадоше опет сјајни и сва природа насмејана.
По старом обичају, војници дохватише секире да окрешу мало маслине, како би наложили ватру. Али загаламише неки Грци и испадоше пред команданта. Једва разабрасмо да траже одштету. Командант одмах издаде наређење да се маслине не секу, али постави и стражу око бивака, да спречи улазак Грцима мештанима.
Доле на пут пристигли су и аутомобили са хлебом, месом и осталим потребама. И дрва су чак довукли. Војници загледају калупе биљне масти и чуде се:
– То је, бре „миликерц“ – вели један, јер никако не верује да маст може бити у онако чврстом стању.
Док су се казани пушили, војници су уређивали бивак. Од подераних, старих шаторских крила подигоше некако шаторе који су личили на черге. Из оближњег села донеше сламу за простирку. Најзад, после толико времена, стали су у строј, да приме храну.
Небо се опет наоблачи и лину киша. Лежали смо сада испод шатора, али је вода локала са свих страна. Љигава и тешка измаглица провлачила се нечујно између маслина и некако непријатно јежила се од студени само једна страна тела. Око шатора су газили војници копајући ровове, да вода не продре испод нас. Али ускоро изведри се и између сивих облака видесмо чисто, плаво небо. Један зрак као извидница пређе преко нас, па се изгуби на пучини, која се преливала у разним бојама.
Упутисмо војнике на пут, да нам купе смокава и поморанџи. Разделили смо их и њима.
После јела овладао је неки тежак умор људима. Једва су се кретали. Неки су се грчили од болова у стомаку и журно залазили у оближње шипраге. Враћајући се отуда ишли су погурени и малаксали, поднадулих очију и мрзовољна изгледа. Као да још не схватају где су, па застану, и онако отворених уста и мутна погледа, заблену се у пучину.