Сан или јава

А он прича како је са првим транспортом стигао на Крф. Дочекали су их свечано. Логор је био у близини вароши. Али како није имао своју команду, то је излазио кад је хтео. Новца није имао, страни говор није разумео, и онда је размишљао како би могао доћи до пара… Сети се он свога трика, на пристаништу у Сан Ђованију… Оценио је да су Енглези богати и реши се једнога дана да легне пред енглеском аутомобилском командом. Угледају га Енглези онако јадна и одрпана, однесу у своју команду и добро нахране. Ту је и спавао. Увидео је Танасије да му је овде много боље него у логору, и онда се направио вредан и почео да помаже Енглезима око чишћења аутомобила. Енглези, видећи га онако исцепана, даду му једно ново одело и нов шатор. Али Танасије дигне сутрадан шатор, разуме се, и прода га неким нашим официрима. Као што је са Енглезима говорио мимиком, тако се исто споразумевао и са српским официрима, и они су били у уверењу, прича Танасије, да је он „прави правцати Енглез“. Онда се опет вратио код својих Енглеза и објаснио им некако да је он сиромах човек, да нема ни пребијене паре и да је морао…
– Душа ни иска! – вели Танасије да је рекао Енглезима.
А и ти Енглези били неки сиромашни људи, а њихова Енглеска богата земља, те се један присетио како би добро било да се он уортачи са Танасијем. Енглез да извлачи из магацина, а Танасије да продаје. Посао је ишао не може бити боље. Нарочито су много тражена шаторска крила.
– Их, господин потпоручник… Немам пусто овде Енглеску, па целу да је продам…
Али једнога дана дознао је Танасије да је пристигао и његов пук. Напустио је одмах своје Енглезе и пошао да се пријави у батерију. Дочекали су га радосно. Чак је и командир пришао и пољубио га. Тек тада је Танасије дознао за судбину својих другова. А неки су и кроз Албанију помрли. Много му је било жао кад је чуо да је Крста возар умро од глади када су ишли преко пиринчаних поља. А каплар Вучко удавио се у реци Маћи. Јанкуља су убили Арнаути. Од сто тридесет, колико је било на почетку рата, у батерији је остало свега тридесет.
– Ех, шта ћете… Да нема тога и Никола Пашић би ишао у рат! – размишља Танасије.
Сажалио се Танасије на своје другове, који су седели на киши шћућурени испод маслина. И једнога дана је опет потражио Енглезе. Ушао је лепо у отворен магацин и узео тридесет и пет шаторских крила.
Гледам Танасија, па се и ја сам чудим. Читаву администрацију води држава са енглеском командом, пишући разна требовања, дајући реверсе, око чега је запослен штаб људи… Међутим Танасије Првуловић, из неке тамо Потркање, решава све то по кратком поступку. И сада војници његове батерије спавају испод нових шатора.
Рече ми још Танасије, да је сада дошао да набави један велики шатор за свога командира.
– Побогу, човече, ти ћеш на крају да заглавиш у апсу – додаде потпоручник Драгиша, који је за све време слушао причање Танасијево.
– Ја?… Господин потпоручник, па зашто смо прешли четири земље: Србију, Црну Гору, Албанију и Грчку… Ми смо сада као мачке. Бациш је овако, она се дочека на ноге, бациш је онако, она се опет дочека на ноге.
По сељачкој логици Танасија Првуловића, могућан спор између њега и Енглеза развијао би се на следећи начин:
Енглез украде шаторско крило из свога магацина и уступи га Танасију, да прода. Али пошто Танасије не даје ништа написмено, то сматра да није дужан Енглезу чак ни новац да преда. Јер Енглез је робу украо… А ваљда и та Енглеска, која толико троши и расипа, има неки закон за своје лопове. Сада, ако би га баш и тужио тај Енглез, он је у стању да приведе својих тридесет другова, који ће потврдити да је Танасије платио шаторска крила.
Застадосмо на једноме углу. Пошто је Танасије испао неки одржач веза између Срба и Енглеза, то ми је обећао да ће једнога дана доћи и до мога пука. Онда поздрави и оде журно.
Већ смо се заморили. Опет свратисмо у кафану, затим у посластичарницу, прођосмо Еспланадом, покуповасмо још неке ствари. На изласку из вароши сачекасмо један теретни аутомобил, који нас одвезе до близу логора.
У бивак смо стигли када је већ пао мрак…