Сива стена

Светислав се одупре лактовима и лагано привуче рањену ногу. Онда продужи:
– Ситуација је тада била оваква. Седми пук је нападао на врх, а ми, четници, на Зупчасте Каменаре, који су се налазили у близини врха. Нашим заједничким радом, врх је освојен. Да пређемо са објашњењем сада на онај наш крст. Од тога крстастога масива ми смо заузели ону ближу вертикалну пречагу и врх, на којем се укрштају вертикална и хоризонтална греда. Бугари су се разбегли на леву и десну страну хоризонталне пречаге.
Чим смо изишли на врх, наређено је да се наш одред окрене на леву страну, према Сивој Стени. Тада баш распали нека бугарска хаубица. Али ми се сјурисмо у седло између врха и Сиве Стене. Управо, ми ту Сиву Стену нисмо ни видели тада. Магла је још увек била густа као тесто. Застали смо неодлучни, не знајући на шта ћемо сада наићи. Извиђачи су отишли журно напред. Пошли смо још мало, и онда нам је наређено да се укопамо.
Мој ордонанс ми рече:
– Ако нас нагази њихова артиљерија, проћи ћемо горе него Бугари. – Он је мислио на камење које су војници слагали испред себе.
Али другојачије није могло да буде.
Наредио сам одмах да се извиди колики су губици у мојој чети… Било их је четрдесет. Да ли су рањени или погинули, нисмо знали. Толико их је тек недостајало… Сигурно толико, ако не и више у осталим четама.
Мој ордонанс је трљао задовољно руке.
– Их, што неће сад да нам донесу ручак. Добили бисмо дупле порције.
Посели смо ровове и чекали… Очекивали смо наређење да кренемо даље напред, али смо стрепели и од напада Бугара. Расположење је било мучно… Хтели бисмо да сачувамо свој „инкогнито“, али, с друге стране, мучила је војнике неизвесност и страх од напада, те су непрестано пуцали. А најтеже нам је што се сада нисмо могли оријентисати. Магла је била све тежа.
Али наскоро су Бугари осетили наше присуство. Паљба је постајала све живља…
Мишић се опет умеша:
– Зар је толико важна била та Сива Стена?
– Исто толико колико и сам врх Кајмакчалана. Она заједно са врхом чини двоглаву аждају. Једну смо јој главу дотукли, али је сад ова друга још жешће палацала. Кад је ведро време, са Сиве Стене влада се унеколико кајмакчаланским врхом… А, сем тога, треба знати и ово. Нападајући Сиву Стену, ми у исто време ударамо с бока и на положај Старков Гроб, који се налази на крајњем крилу леве хоризонталне пречаге кајмакчаланског масива.
Таква вам је ствар.
Давнашње ратно искуство показало је да су војници много смелији кад виде противника. Онда бар знају одакле им прети опасност, и како треба да се чувају. Али при оваквој неизвесности, изненађења су могућна. Паника ретко када наступа по дану. Али редовно ноћу, по мраку. Четници су, истина, дисциплиновани. Али поред свих опомена да се смире и не пуцају, пушке су непрекидно праштале. Све им се причињавало да из магле Бугари могу свакога часа излетети.
Испричаћу вам и један догађај… У чети сам имао неког учитеља Андру. Он се налазио увек у трупној комори и тамо је водио администрацију. Био је слободоуман. У цркву није никад ишао, а нама се стално подсмевао кад се прекрстимо.
„Мањ то ако вам не помогне!“ – и подругљиво би кашљуцнуо.
Тога дана дошао је да ми поднесе неко требовање на потпис. А Бугари, као да су знали, распале баш тад. Сви смо били прилегли. Куршуми су прштали над нама. Док ти мој Андрија клече, и поче да се крсти.
– Учо, мањ то ако ти не помогне! – добаци му један четник, студент.
– Полажем оружје… Ово је ван моје моћи – рече ти мој Андра и оде.
За њим добаци онај студент:
– Сад, кад си видео и осетио, помоли се, учо, Богу за све нас!
Признајем, нисам се ни ја осећао угодно… Мислим се, шта да радим ако налете. Сетио сам се. Бранићу се! – Светислав се насмеја, јер је видео да су они околни очекивали нешто друго. – Упутио сам једнога да ми нађе неку пушку. Стотинама је лежало на свима странама.
И овде су ровови били плитки, јер је испод танког слоја земље камен. Одозго нас притискује влажна магла, испод нас хладна стена, и наше тело јежи се од студени. Глупо је уопште тући се, али је још бесмисленије овакво мрцварење кад не знамо тачно где је противник. После извесног времена вратиле су се патроле и известиле да се пред нама на осамдесет метара налази густ сплет бодљикавих жица… До врага!… Још нам и то треба. А ми немамо ни маказа за сечење.
Од хране имали смо само хлеб и конзерву. Чутурице су нам биле празне. Нико не зна где је извор. По карти видим да однекуда са Кајмакчалана извире неки поток. Позвао сам двојицу и објаснио им где се отприлике налази тај поток. Они покупише чутурице и изгубише се у ноћи. После два часа лутања и спотицања преко мртвих и кроз читав рој од куршума, вратили су се са водом… Мислио сам тада, а и данас ми то пада на памет, како наши људи имају чудну моћ да се снађу под разним околностима. Ваљда што су одрасли у природи и поваздан зуре у небо, те им је визуелна моћ развијенија но у нас који смо одрасли међу варошким зидинама. Као да имају, богати, неко шесто чуло за оријентацију…
Ноћ се спустила нагло. Тмина је била проткана маглом и као да се нисмо налазили на земљи, већ у неким заптивеним подземним галеријама… А уз то неизвесност… Из досадашњег искуства знали смо да су Бугари мајстори у ноћном нападу, нарочито ако их још и напију. Положај не познајемо, а не знамо ни правац одступања. Ако налете, изгинућемо и ми и они. Свесни смо тога сви, те су људи и без наређења на опрези.
Ноћ је била хладна. Обукао сам шињел и скотурио се у рову. Пуцњи су одјекивали сваки час. Да је ведра ноћ видели бисмо ипак линију њиховога рова по одблесцима из пушака. Али између нас је магла, те људи пуцају у ветар да би растерали сан, и охрабрили сами себе.
У неко доба ноћи Бугари се притајише. Штитиле су их жице, те су ваљда мало спокојнији. Планином је овладала језива тишина, да човека страх ухвати. Иако је непрозирна ноћ, мени се непрестано причињава као да видим неке силуете како промичу. У неколико махова опалио сам из пушке… Притајили смо се најзад мало и ми. Али на најмањи шушањ трзао сам се. Испред нас нема наших војника. Ми смо први на које они треба да налете. А сцене од прошлог дана ковитлају по мојој свести, па ми не дају мира.
Ово своје расположење крио сам од војника. Али и њих је обузело исто душевно стање, те се у току ноћи често орила паљба целом дужином рова.
Од скученог лежања и хладноће ноге ми се укочиле. Војници често устају, трупну неколико пута ногама, па се одмах спусте у ров. Неки почели да дувају у шаке од зиме.
Погледао сам на часовник. Било је два часа. Ако шта буде, биће сада. Далеко је до сванућа. Али опет мислимо: а шта ће бити сутра, ако се дигне магла? Побиће нас артиљерија. А ми дубље не можемо да се сакријемо. Војници често испузе из рова и, пипајући рукама, траже камење и слажу га испред себе.
Крајње је време да наступи зора. Али је још увек мрачно. У неко доба једва већ назресмо како промичу тешки млазеви магле.