Сива стена

Освануо је осамнаести септембар. Из магле поче да лије хладна киша. Танки млазеви воде цеде се са камења и сливају у ровове. Покушавао сам бајонетом да каналишем и одводим воду. Али то сам радио више из дуга времена, јер је вода придолазила са свих страна и било је немогуће одвратити је. Шињел ми је био сав натопљен водом и већ сам се ваљао у блату.
У неко доба наиђоше и телефонисти. Тек су малопре успели да ухвате везу са командантом. Сад бар имам с ким да разговарам. Дохватио сам слушалицу и слушам разне разговоре. Сазнао сам тако да се иза наших леђа, на врху, налази седми пук… Командант одреда тражи од некога команданта артиљерије да прати осматраче код нас, у ров. Овај доказује како је тешко дејствовати кроз маглу. Прича о неким нишанским тачкама које нишанџије не могу да виде.
– Око топова не види се ни на један метар даљине… Ја не смем да дејствујем, јер можемо лако побити наше – говорио је командант артиљерије.
Били смо остављени на милост и немилост непријатељу. У овој нашој невољи обливао нас је ипак зрачак среће, јер ни бугарска артиљерија није могла да дејствује.
Лежимо згрчени, занемели, али најежени и нарогушени, спремни да и на небеса ударимо.
Некако пред подне обрати ми се телефониста:
– Господине потпоручниче, да чујете. Разговара наш командант са неким. – Дохватио сам слушалицу.
„Потребно је апсолутно да одмах кренете на јуриш.“
„Немогућно је. Моји су извиђачи утврдили да се пред нама налазе два реда жица. Али ако ме артиљерија помогне, ја гарантујем да ћу заузети Сиву Стену.“
„Артиљерци кажу да не могу дејствовати због магле. А међутим, треба да се олакша ситуација првој и трећој армији. Командант Источне војске тражи да се заузме Сива Стена и Старков Гроб по сваку цену, јер ћемо онда сићи у долину Црне реке и заћи иза леђа бугарској армији.“
„Разумем ја све то. Знам – знам… Али с чиме? Без артиљерије немогућно је нападати на жичане препреке. А после, знајте, упамтите, разумејте, ја немам ни маказа за сечење жица. Ако бих овако пошао, можемо још лако да упропастимо наш успех, да нас одбију и најашу нам за врат.“
„Али командант Источне војске тражи…“
„Бог господ да тражи.“
Трас… Неко затвори телефон. У ушима ми још бруји: „По сваку цену!“ О моме животу овде, у рову, у блату, решава се на стотину километара даљине, и довољан је један миг па да сви, без икаквог стварног повода, изгинемо. У мојој свести је наш командант одреда био велики човек. Вредно је било погинути за тога човека. То, истина, кажем сада. Али онда поглед ми је случајно пао на прљаве ноге, па се та слика веза са представом једнога леша чије су ноге биле исто овако блатњаве, и наједном сам осетио неко узнемирење. Несвесно сам подавио ноге испод себе, не би ли ишчезла непријатна визија, а с њом и црне слутње.
Тада сам се наједном сетио баш оне змије. Као да ме нешто смлати. То мора бити неко пред сказање. Хладан ме зној проби. Хтео бих да мислим на нешто друго, али мисли као да су текле по неком кругу и ја се опет сетих змије. Нешто ме дави. Сећам се речи: „Сан је лажа…“ Аја!… И без оваквих снова људима се у рату догађају свакојака чуда, а тек неће мени, који сам још сањао.
То после подне јавили су да се упуте војници који треба да приме маказе са сечење жице. Дакле… ближи се ипак час. Био сам у толико јуриша и никада ми ни на ум није падало да ми се ма шта може десити. Сада сам био очајан. Иако нисам знао тачно на шта ћемо наићи, слутио сам нешто грозно.
Наступила је и друга ноћ. Замор ме је савладао и ја сам заспао. Али трзао сам се у неколико махова. Једном без икаквог разлога, јер је на мом делу фронта владала тишина. Али пред зору пробудио сам се због хладноће. Осетио сам луду жељу да попијем нешто топло. Сув хлеб нисам могао више јести. Иако нам је јављено да ће нам доставити топлу храну, наши кувари нису никако долазили. Можда су пошли и сад лутају по магли, те ће нам донети јело на којем се с прста ухватио лој. Или су негде пали, те просули јело. Али оно што је главно, донели су… Маказе за сечење жице.
То преподне, деветнаестог септембра, позвао ме је командант батаљона. Био је, чини ми се, нерасположен. За мном су стигли и остали командири чета нашег батаљона.
Командант нам се обрати:
– Господо, предстоји нам још један задатак. Напад на Сиву Стену. Наш командант одреда опирао се и доказивао да се не врши напад без артиљеријске припреме. Али под притиском оних одозго морао је да попусти. Изгледа ми да се том приликом некима и замерио. Но сад свеједно. Ми морамо да слушамо онако како нам се нареди. Сазнао сам да ће нам бити стављена на расположене још два батаљона пешадије. Наш батаљон налазиће се у првом борбеном реду. Тачно у један час по подне ви ћете извести ваше људе из рова и на дати знак кренућете на јуриш.
Наредба за смрт и не треба да буде опширнија. Вратио сам се утучен… Седим и размишљам, услед чега потиче ово моје тмурно расположење… Хтео бих да забавим пажњу ма чиме, само да не мислим више. Посматрао сам једног четника коме се у цеви заглавила чаура, па никако да је избаци. Он загледа у пушку, затим као да нешто премишља, и тек је наједном баци изван рова, као нешто неупотребљиво и непотребно. Онда се диже:
– Куда? – запитао сам га.
– Идем да нађем другу.
Небројено много пушака било је разбацано и, разуме се, узеће прву на коју наиђе. Овај нам мало после донесе вест да је један од кувара погинуо и том приликом преврнуо се казан са храном.
– Није ми што је погинуо, него што остадосмо без ручка! – јада се овај.
– Ја, богати. Људски живот тамо ништа не значи – упаде поручник Мишић. – На фронту се то и не осећа много, колико овде у Солуну. Кад помисли човек да смо сви ми, колико нас овде има, били жртвовани, док је овде варијете, пун лепих женских…
– Ништа то није. Да видите сад шта је било.
Прошло је подне. Командант шаље ордонанса да се војници припреме за јуриш. Њихово спремање трајало је кратко време. Натоварили су ранчеве на леђа, напунили пушке. Пала је команда: „Излази!“
Појавили су се изван ровова и застали у клечећем ставу. Били су неми. Није се чуо ни најмањи звекет. Пошао сам дужином стрељачког строја и опомињао војнике да се равнају према деснокрилном другу. Некоји се померише напред, други позади. Вратио сам се према средини строја. Војници су ме пратили погледом као послушна деца. Заустио сам да командујем, али ми застаде дах. Удахнуо сам снажно и онда наредио:
– Напред!