Смејали смо се гладни…

Али задуго се не врати Лука, а ни поп Момчило. Питамо се, шта ли урадише.
– Да није збила отишао? – пита мало узнемирен благајник.
– Сумњам… стигао га је Лука – вели Живадин. – Него се он љути и прети.
Најзад угледасмо Луку где се журно враћа.
– Код команданта је још…
– Није могуће…
– Јест. Ја ишао заобилазно, а он ударио преким путем кроз шумарак, сигурно да га не виде… И ја чујем кроз шатор како командант љутито виче: „Ко је тај који злоупотребљава моје име?“
– Ух, богати…
– Баш тако?
– Тако, богами. Онда се склоним код ађутанта да ме ко не би видео да прислушкујем.
Заћутасмо…
– Шта ћемо сад? – упита ветеринар.
– Што „ми“?… Душан је то удесио – правда се благајник.
– Је л’?… А сад, браћо!… Душан крив, а ви ми сви калаузи…
– Ја сам до последњег момента веровао да ти и Лука говорите истину – вели ветеринар.
– А-ха!… Кипислцауф!… А ко је први покренуо?
– Ја имам права да као друг замерим, а што ти после удешаваш адвокатски, за то сносиш одговорност ти, и овај твој побратим.
Према одблеску ватре видимо како нам се приближава поп Момчило у црном капуту и са читом на глави.
– Ниси ваљда ишао код команданта? – пожури да га запита благајник.
– Не знам… видећете и чућете – одговори поп Момчило, па седе на трупац, налакти се на колена и укрсти прсте.
– А лепо му стоји ова капа! – заусти Душан, али преко срца.
– Чућеш и видећеш – понавља поп Момчило, гледајући у ватру.
– Човече, зар ниси видео да је све то била шала? – кори га ветеринар – Ето…
– Не знам… Сада није време за шалу.
– А у Пећи је било време, кад ти подметну – мени оно јајце…
– Нисам ја… Они су тражили јаје од мене…
Посилни командантов појави се са неким ковертима. Један пружи ветеринару, други благајнику, а трећи капетану Душану.
Гледали смо их са нестрпљењем. Благајник извуче наочаре и прочита полугласно:
– „Строго пов.“… – он се диже и пође своме шатору, а за њим оде одмах и ветеринар.
Душан отвори коверат и поче полугласно мрмљати:
– Резервном кап… и тако даље. Пристао ми је вечерас свештеник пука Господин… како сам га звао на рапорт. Рекао ми је, како сте ви користили моје име… Нека ми резервни капетан… одговори: прво, шта му је дало повода, да злоупотреби моје име и службено звање. Друго, зашто је изложио подсмеху једно свештено лице, које је на служби при овоме пуку. И треће, чиме правда овакав свој поступак. Нека ми одговори… у року од два часа… На!… Не гутам ја, попе, главић од машине… А-ја!
– Не знам ја ништа. То је твоја ствар.
– Па мораш да одговориш! – добаци неко.
– Боже сачувај… Управо одговорићу али не на прво, друго, треће… Већ просто: пошто три дана нисам ништа јео, пошто сам уморан и малаксао, пошто немам ни материјал за писање, то молим команданта за извињење што ми је овом приликом немогућно дати одговор…
– Добро, а на чему ћеш то да напишеш?
– На једноме исцепаном листићу из „Правила службе“… А то ћу исто казати оној двојици. – И Душан се диже.
– Чекај! – задржи га Лука. – Молим те, пусти нека они напишу…
– А што? – и Душан га значајно погледа. – Дакле… требало је да прогутамо? – и засмеја се.
– Зорт, бато! – вели поп Момчило. – А-ха…
– Али ја теби набих камилавку… А за ово сада, ја сам осетио…
И почеше обојица да се смеју.
– Знао сам ја да ћемо тебе тешко преварити. Али она двојица су пали у замку.
– А ко овако потписа команданта?
– Ја – вели Лука. – Кад сам рекао Момчилу да је све шала, а он мени: „Чекај да ми њима сада подвалимо.“ И ја потпишем онда „бланко“ команданта, а ађутант напише оно остало.
– Знате шта? – рече Душан. – Сад ћу ја да идем код њих па ћу да се правим забринут… Дошао сам, као санћим да се договоримо.
Пођосмо сви. Видимо како благајник и ветеринар седе у шатору при запаљеној свећи и пишу. Ми застадосмо, а Душан уђе.
– А, ево га!… Што нам направи овај малер? – пита благајник.
– И себи сам…
– Ништа ја не знам. Рећи ћу: преварен сам исто онако као господин свештеник пука! – вели љутито ветеринар.
– Пази га сад: „Господин свештеник!“ – шапну нам Лука.
– И веровао сам да је истина – додаје благајник.
– А што сте збијали шалу са свештеним лицем… Ко вас је на то навео?… Него, да се договоримо. Реците како сте чули да се командант љути, али да ви уважавате и цените Момчила и молите за извињење команданта. Ви тако, а ја ћу видети како ћу… До виђења!
После два часа Душан је у шатору ађутанта пука читао наглас следећи одговор ветеринаров:
На тражење команданта пука, част ми је поднети следећи одговор:
Прво. Ни једнога момента нисам покушавао да злоупотребим име и звање команданта пука. Као дугогодишњи службеник овога пука, однегован старим војничким традицијама, у команданту пука гледао сам одувек високог старешину, а сада у овим тешким данима народне трагедије и свога оца.
– Ово има да остане у архиви пука – прекиде читање Душан.
– Наш командант испаде: „родитељ Стојиљко“.
– Вреди ово више него један пексимит…
– Читај, бога ти, даље.
– Неко је у друштву рекао, да се – Душан поче гласније – „командант љути што свештеник овога пука није отпратио погреб умрлог војника до гроба…“
– Ово ставио под знаком навода…
… Веровао сам да је истина. Знајући праведност команданта пука…
– Пази, стока једна, ала подваљује!
… а као дисциплиновани војник, стао сам одмах на гледиште команданта пука…
Сви прснуше у смех.
– Сунце му његово, а горег башибозлука војска није могла да роди! – додаје Душан.
– Вечито раскопчан и мастан…
– Ах, да ли ће да сване сутрашњи дан!
… и осудио поступак свештеника овога пука.
– Ама, је ли баш то написао? – нагиње се поп Момчило.
– Јест, јест, твој најбољи пријатељ, с киме си у она срећна времена појео осам стотина четрдесет и седам ћулбастија – одговара Душан.
– Кипислцауф. А-ха!
Друго. Свештеника овога пука уважавам као духовно лице. По својим осећајима, ја сам побожан човек…
– Видео сам га на Велики петак да мрси…
– Море, никад у цркву није ишао…
… и у свештенику овога пука, нарочито у овим тешким данима нашега страдања, гледам једину утеху.
– Честитам! – пружи Живадин руку Момчилу.
– Стога сам слободан замолити команданта, да свештеника овога пука произведе у чин митрополита…
Заћутасмо…
– Е, то си додао!
– Слагао си!
– Сигурно је пошашавео од страха!
– Да видимо!
– Ама шта има да видите? – брани се Душан. – Он, како је почео, овако треба да заврши.
– Деде, прочитај још крај!
… Стога молим команданта, да уважи овај мој одговор. Ветеринар пука…
И тако после толико времена, иако гладни, насмејасмо се и ми овога вечера.