Говорило се, више узгред, да у народу влада пегави тифус. За људе који су преживели толико смртних опасности свака болест је изгледала безначајна. Зар смо мало пута прижељкивали болест, па ни кијавица не хте на нас да наиђе!
– Брајко мој, држ се само ракије, па се не бој – говорио нам је стари капетан Станојчић. – Не иду болести на нас. Од тога пате штабови. А и право је. Кад нису рат осетили, нека их бар дрпне тај пегавац.
Али пристизале су све строже наредбе. По цео дан су војници парили одело. Кажу да се болест преноси преко вашију. Земунице су баздиле на камфор, као да у њима леже реконвалесценти. Најзад, обустављена су за неко време и одсуства.
Кроз село се сваки час разлегала запевка жена. „Стигао глас“ – говорило се. Пресамићене и подбрађене застајале би кад виде војника и кукале наглас:
„Сине… Рано мајчина… Ко ми те узе!“
Као одјек после оне страшне грмљавине топова и победничких поклика, разлеже се сада земљом лелек мајки, сестара, жена.
– То ти је наличје рата – вели Милутин уча.
Силазили смо ка железничкој станици да видимо пролазнике, и уз пут разговарали. Наредник Милутин је размишљао:
– Дође ми неки пут, док сам још у полусну, визија оних крвавих борби. У том полусвесном стању чини ми се да видим упечатљивије догађаје но на јави… Мучно је посматрати и усплахирени поглед животиње, кад је ловци потерају са свих страна. А тек замисли људе који се убијају. И још бираш, па нишаниш, кога ћеш. Као да на оној страни нису људи.
– Исто тако и они нас нишане – каже Александар.
– Ама свеједно… Реч је о људима уопште, о том Човеку, који се сматра као једино свесно биће на овој планети. А они се убијају као зверови. Ко може да убеди ову мајку да је њен син требало да погине…
– Па ништа! – упаде опет Александар. – Да нису погинули, они би помрли. Данас, сутра, прекосутра. А и онда би жене исто овако кукале. Гл’ај си посла, Учо! – иде Александар за својом логиком.
– Види га сад! – љутну се Милутин. Затим поче живо: – Е, молим лепо. Ти кажеш, сви ћемо умрети. И ти ћеш умрети. Је ли тако?… Е, кад је таква и таква ствар, онда извадим ја лепо револвер, приђем теби, па у груди: цап, цап, и готово!…
Милутин два пута удари Александра прстом у груди. Александар се чисто нарогуши и застаде. Као да је оно Милутиново: цап, цап, и уз то удар у груди, у свести Александровој изазвало живу представу.
– Кога бре?
– Молим, ти ћеш и онако умрети, па зашто да се мучиш?! – говорио је Милутин ликујући.
Милан из прве батерије засмеја се гласно.
– Ето, па зато, молим вас, и ратујемо!… Вас двојица, који сте у истој батерији, нисте у стању да се споразумете о једном питању које подједнако тишти и једног и другог. А хоћете да се милиони људи разних раса и племена споразумевају преко граничних каменова. Ето га воз, пожуримо!…
Стигосмо нешто пре доласка воза. У овом селу излазак на станицу био нам је једина разонода. Ускоро улете у станицу локомотива, вукући за собом велики број теретних вагона, и на крају неколико путничких. Један железничар у војничкој униформи ишао је журно, ударајући о точкове вагона гвозденим чекићем. На станичну ограду попела се деца, а кроз разређене летве чак и неки пас промолио главу.
Из последњег вагона изиђоше неколико официра и два ђака наредника, колико да опруже ноге. Обојица су били моји школски другови. Поздрависмо се срдачно. Кажу да су и они из оне ђачке чете у Скопљу, па су их пред офанзиву разместили по разним пешачким пуковима. За непуних десет дана изгинуло их је готово половина. Причају како су сада путовали неким службеним послом… Из нашега места све што гамиже отишло је у рат. Остао је ћопави син онога бакалина преко пута цркве и, веле, паре је направио. И још неколико газдашких синова, који лиферују војсци брашно… Са нескривеном завишћу говоре о животу у позадини.
– Имадосмо, не знадосмо. Изгубисмо, познадосмо – вели са извесном тугом наредник ђак Тасић. – Да ме нешто сада пусте кући, знао бих да живим.
– Је ли, богати – обрати ми се наредник ђак Вукосављевић – зар ниси могао добити одсуство?
Погледах га зачуђено и слегох раменима.
– Знаш ваљда… одсуства су привремено укинута.
– Знам… али у изузетним случајевима – он ме значајно погледа.
Нека слутња заковитла у мени. Погледах га у очи не бих ли разумео смисао његових речи. Једва савлађујући се усиљено равнодушним гласом проговорих:
– Не разумем… Хвала богу, здрав сам. – Заћутао сам. Предосећајући несрећу, плашио сам се да га питам даље.
– Оно јес… главно је здравље. – Он обори поглед и поче сабљом да буши земљу.
– Господо, изволте у кола! – викну кондуктер.
– Не могадох више.
– Чекајте… изгледа ми да ви нешто кријете од мене?
Они се згледнуше.
– Овај, па што ниси тражио одсуство да присуствујеш сахрани твога оца?
– Појма немам… Како… отац! – узвикнух пренеражен.
Објаснили су ми извињавајући се што морају баш они да ми кажу. Умро је ономад. Јуче су га сахранили…
Занемео и збуњен, стајао сам оборене главе, наслоњен на ограду. Тешко ми је било што више немам оца, жао ми је мајке, плакао бих, али су ту око мене људи. Гутам пљувачку и гризем усне.
Локомотива писну. Гвоздени колос се занија, крете и ускоро последњи вагон пролете и као да ми извуче сузе из очију.
Милутин ме благо дирну по рамену и поведе у бивак. Причао ми је нешто, вероватно ме тешио. Али моје мисли биле су далеко.
Решио сам да изиђем командиру на рапорт и затражим одсуство.
Саопштих му. На лицу овога доброга човека видео сам сажаљење и он ми пружи руку у знак саучешћа.
– Али ја немам права да сада дајем одсуства. Знаш… због заразе она су обустављена. Уосталом, питаћу команданта… Посилни, дај ми сабљу и рукавице.
Командантов стан је био у близини нашег. Пођох са командиром. Ја остадох пред вратима, а командир уђе у собу командантову. Чуо сам саопштење мога команира, и кратак одговор командантов:
– Сада одсуство, када је наредба јасна за свакога! Не може!
Командир изиђе и само слеже раменима. Када се одмакосмо, он ми рече:
– Чуо си, свакако. Покушај, најзад, сам.
