Вратио сам се у дивизион и преко посилнога пријавио се команданту. Иако у муци и болу, ипак сам затезао блузу. Командант се појави на вратима.
– Зар ти не знаш како се команданту излази на рапорт! – гледао ме је строго. Онда ми окрете леђа.
– Разумем! – одговорих без смисла и поздравих. Али ништа разумео нисам. Стајао сам и даље не знајући где треба сада да идем. Ађутант ме позва у своју собу.
– Требало је прво мени да се јавиш… Причекај.
Мало после врати се и рече да идем команданту.
Напрезао сам се да приберем мисли и понављао прве речи које ћу изговорити.
Командант је седео за столом и, чини ми се, гледао неку карту. Кад сам ушао, није ме ни погледао. Отпочех:
– Господине потпуковниче, на рапорту сам…
– Знам! – прекиде ме командант, па се диже од стола и унесе ми се у лице. Ја заћутах. – Разумеј, ми смо сада у рату, гине се на све стране, погинућемо можда и ми. Отаџбина је преча од твога оца. Жалим… али не може. На своје место!
Већ по навици одговорих: „Разумем!“ Али сам одмах увидео колико је то грубо од моје стране. Очајан изиђох из собе. Сем сазнања да сам изгубио оца, увиђао сам како су ме људи лишили сваке воље и без потребе угушују и моја интимна осећања. Као да хоће да ми докажу да између мене и оних коња везаних за пољску коњу шницу не постоји никаква разлика. А немоћан сам да их убедим да тако не треба да буде. И сломљен тугом, срушио сам се на сламу у земуници.
После душевних напора обично наступа неко стање обамрлости, а мисли као да се расплину. Свирао је трубач „збор“, и као кроза сан чуо сам жагор људи, али сам према свему био равнодушан. Командир ме није дирао. Мало сам се примирио. А и шта бих друго могао… Неко је обилазио око земунице.
– Зове вас командант – упаде ордонанс из дивизиона.
Још ми је исувише био у свести онај његов строги лик и накострешени бркови. Ишао сам невољно.
– А, дошао си. Добро… Пошто ти се десио тај случај, то се обрати ађутанту да ти да дозволу. Ово писмо предаћеш мојој госпођи. Али одређеног рока у десет часова да си овде. – Онда се уозбиљи. – Јеси ли разумео? – Потврдих. – Шта си разумео?
– Господине потпуковниче, разумео сам, да одређеног рока у десет часова будем у команди…
– Јер ако задоцниш, бићеш изведен пред ратни суд. То добро упамти. Срећан ти пут!
Објава је била већ готова. Гласила је на седам дана… У команду сам морао да се вратим седмога дана у десет часова. Ађутант ми тада рече да је командант пре пола часа добио извештај да му је жена родила кћер и тим поводом ме сада шаље. Био сам исувише занесен, да нисам ни могао да размишљам о ранијим речима командантовим, кад ми је строго рекао: „отаџбина је преча од твога оца“. Али свеједно. Стегао сам објаву и потрчао на станицу да ухватим воз.
Причала ми је мати да је отац пресвиснуо. Откако је почео рат по целе ноћи није спавао. Онако стар и измучен дизао се неколико пута преконоћ и посматрао кроз прозор војску како одлази. Био је замишљен, и кришом је уздисао. Да ли је то била туга што је непријатељ почео да осваја отаџбину, или жалост за оним младим људима који се можда неће никад више вратити, или бол и стрепња за сином… тек једне ноћи, изненада, склопио је очи занавек мој добри отац.
Мати и сестра, прибијене једна уз другу, тихо су јецале.
Кришом сам грцао и шетао крупним корацима по соби, да бих прикрио своју тугу. А метални звук челичних мамуза опомињао ме да сам војник, ратник, коме не приличе сузе. И са доста поуздања тешио сам их.
Око подне отишао сам на очев гроб. По некој чудној асоцијацији ту се сетих да се команданту родило дете…
Издалека чуо сам весели жагор. Цика детиња испуњавала је кућу радошћу. Родио се човек… Смрт, живот… иду наизменично, да ми у једноме тренутку беше чудно зашто се и тај свет толико радује.
Примирили смо се и ми. Мати ме је стално пратила погледом. Иако у тузи, у њеним очима видео сам и зрачак среће. Задовољно је пословала по кући.
Била је баш изишла. Наслоњен на прозор пушио сам и мислио.
– Шта си се замислио? – запита ме сестра.
– Жао ми је мајке. Она остаје сада сама.
– Не жали је. Она је сада ипак срећна. Колико су пута њих двоје говорили, како би радо умрли да си само ти жив и здрав. Ти си се вратио. Њен је сан сада остварен. И, од онога часа када те је видела, она се преобразила.
Изгледа као да сам присуством својим попунио празнину која је наступила смрћу очевом. Али зачудо, и ја сам нешто спокојан. Можда и зато што нисам видео оца на одру. Све ми се чинило као да је некуда отпутовао. Или сам можда огрезао у грозотама рата, па сам отупео према јадима живота. Тако понеки пут ми излети звиждук са усана, па се наједном тргнем. А бивало је тренутака кад сам се осећао нелагодно у кући. Место ме није држало. Навикнут на сталне покрете преко поља и планина, ношен увек вихором људи, чини ми се, био сам избачен из ове свакидашњице домаћег живота. Нека притајена жеља вукла ме опет друговима. Било је нечег нераздвојног у животу, па и у смрти са тим људима, што ме је привлачило као магнет. Разуме се, крио сам та своја осећања, јер ако бих показао, још више бих бола нанео својима.
Познаници су долазили. Још с врата би узвикивали: „Алал вам вера!… Нема шта, доказали смо да смо јунаци!“
Позадина је била нашим успесима. Сви су веровали да смо сада у стању и на Бога да ударимо.
Само се чика Миладин љутио што нисмо наступали енергичније, да и Поћорека ухватимо. Онда је причао како је он ратовао са Турцима. Он још живи у својим некадашњим успоменама, па би хтео да нову стварност углави некако у стари калуп.
У вароши се видело много света у црнини. Говорило се да су само из породице Петковића погинула четири сина. На кућама у околини цркве још се видели трагови од бомби бачених из аероплана… Звона су по цео дан звонила и кретали се погреби умрлих од рана или пегавог тифуса.
Ручали смо баш, и моји су причали како је то било страшно када су непријатељски аероплани бацали бомбе. Моја сестра наједном заћута и раширених очију погледа у правцу врата. Окретох се…
Сва у црнини, убледела лица, и тамних колутова испод очију, као сенка, појави се сестра изгинулих Петковића. Тихо зајеца и покри лице марамицом. Стајао сам збуњен. Требало је рећи коју утешну реч. Али ми је изгледало да би свака моја реч изазвала још већу бујицу суза. Дохватих је немо за руку. Сестра је приведе столици.
– Примири се – тешила је нежно моја мати. – Шта можеш. Судбина… Промисао Божја…
– Али зашто је и тај Бог био тако… немилосрдан према нама? – јецала је она.
Моја сестра је такође плакала.
– Дете моје, не говори тако. На крају, сви ћемо ми изићи пред лице Господње. Неко раније, неко доцније… Једни се рађају, други умиру. Али, чедо моје, не хули на Господа.
